МАЈКО
Мајко, кад поноћ падне на прозоре наше,
Угаси лампу и покушај снити.
Нека те мајко зле слутње не плаше,
Јер ја ћу с тобом у мислима бити.
Мени су песму избили из груди,
Једино оружје с којим сам се био.
Молим те мајко спокојна ми буди,
Ја своју борбу већ сам завршио.
Сада се борим сам са својим бићем,
У мени празна мисао корача.
И већ одавно живим са открићем,
Да песма није од свега најјача.
Кад звезде плану у дубини зена,
Ишетај мајко у вечерњој ури.
Видећеш како моја песма цури,
К`о врела крвца из рањених вена.
Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74
ЗАГОРКА ОБРАДОВИЋ
Рођена Николић 1928. године у Грачаници код Љубовије, у Азбуковачком крају.
Народне, жетелачке и песме са прела и посела, записане су по њеном усменом предању и сећању, да би се бар донекле сачувале од заборава.