Месец: јул 2024.

Са Косова сам момче
много волим једно убаво девојче
ој Косово родни крају
мисли ми увек к теби остају.

Нема милине нити раја
без роднога краја
Косово моје у срцу те носим
где год да сам тобом се поносим.

Косовар сам и дичим се тиме
одатле поносно носим своје име
куда год да пролазим
ка Косову ћу опет да полазим.

Путеви ме сви ка Косову мом воде
ој Косово мој мили роде
свуда ћу поћи и отићи
ал ћу на крају увек теби пуног срца стићи.

Ој Косово равна долино моја
увек ће ми фалити лепота твоја
то твоје сво природно благо
реке, планине и све што је срцу драго.

Док су Брозови живели
поштовао нас је свет цели
док су Брозови заједно комад хлеба делили
међу првима смо у свему били.

Другарица Јованка је била права госпођа
друг Тито је био прави господин који са погледом погађа
непријатеља у разум попут стреле
нико нам и ништа смео није, док Брозови правду деле.

Брозови су биле особе за пример
они су довели народ у прави смер
бесплатно здравство, школовање и редовне плате
ал данас тешко то да поједини схвате
како лепо било је живети уз Брозове
и заједно са њима дочекивати године нове.

Увек насмејани и ведрог лица
то је била права породица
једне давне и дивне епохе што некада беше
које нажалост никада бити неће.

Имао си породицу и супругу
она је се разболела ти оженио другу
после је се она неким чудом излечила
ал никад после твоја није била.

Ти си за њом много патио
што је ниси к себи опет вратио
онда си се нагло пропио
своју тугу пред никим ниси крио.

Нажалост и ти си се разболео
савладала те је туга што си ју је волео
депресија те је дотукла
на крају је твоја сопствена рука окидач повукла.

Увек сам те разумео докторе мој
тежак је био живот твој
збогом заувек и нека ти је вечна слава
нек сад твоја душа уз анђеоску песму спокојно спава.

Запад је отпочео одбројавање
почело је бомбардовање
седамдесет и осам дана се бомбардовало
а још више је се страховало.

Уништено је било све до темеља
бомбардовала се цела земља
становништво жедно било и гладовало
док се непрестано бомбардовало.

Бомбардовање је много тога уништило
бомбама је се недужно становништво убило
за све су то фотељаши били криви
многи недужни због њих нису остали живи.

Осећа се и дан данас то тровање
које је дошло уз бомбардовање
од земље па до неба све постало отровно
а зликовци осташе некажњено мислећи да нису криви дословно.

Толике генерације ученика
учило из уџбеника
песме Десанке Максимовић
сад хоће из програма да је избаци неки неписмењаковић.

Учио њене песме и ја сам
то је велика штета и срам
да се њено дело из књижевности избаци
да ли ће о њој знати будући ђаци?

Песникиња, професорка и академик
зар њу да укине неки безвредник
што можда ни два разреда основне нема
бави се њоме поред оволико проблема.

Школе, домови култура и улице носе њено име
свака њена песма написана је у риме
коју треба полако и с љубављу прочитати
па онда глупану лекцију очитати.

Пала је прва званична шева
кад је Адама угледала Ева
он је желео из њене руке
само гриз зреле јабуке
она добра па му дала
онда је људска маса настала.

Обострана изгубљена невиност
и луда заљубљеност
натеравши их да згреше
одлучили су да реше
живети заједно до краја
заувек збачени далеко од раја.

Адам је сам проживљавао велику муку
док се није појавила Ева држећи у руци јабуку
од које је све почело
и страстима се контроли све отело.

Цврчак цело лето проведе певајући
а мрав храну скупљајући
за зимске дане да ми имао
док је овај певао и играо.

Кад лето прође
а зима олујна дође
цврчак тражи мраву хране
а овај ће: друшакане ти си провео певајући летње дане
док сам ја носио мрве и мучио
ти си нова цвркутања учио.

Онда цврчак оде као попишан цвет
рушећи му се на глави цео свет
што и он није могао радити исто попут мрава
већ сад треба гладан зимске ноћи да преспава.

Моја је соба кабина
мој парфем је од бензина
моја је љубав брзина
моја страст је оштра кривина.

Неописив осећај има моја лева страна
кад сам иза волана
џаба то је моја судба записана
која ће ми бити до краја одана.

То је моја кућа путујућа
с њом завршим сва достигнућа
у њој дочекујем многа сванућа
за њом дишу моја плућа.

Увек гледам у сред друмске беле траке
коју прелазим у неповратке
шта ћу судбине сам такве
да на путу видим призоре свакакве.

Ибро, Сајо, Дејо ил Мићо
свима је љубитељ био Фићо
с којим су до мора путовали
и целу Југу њиме пропутовали.

Толико моћан а тако мали
из миља су га звали:
Фићко, Фићо, Фића….
од њега није имало лепшег аутића.

Фића је тад била модеран ауто
сто посто сам сигуран у то
и данас топлине око срца има
кад се чује и види на друмовима.

Све се вози а фића се воли
ретко ко може том ауту да одоли
дани и ноћи се с њиме не заборављају
увек ће у лепом сећању да остају.

Дистрибуиран за цели свет
Југо корал четрес’ пет
за њим је била потражња велика
своје земље је био понос и дика.

На путевима је био џин
корал, флорида и темпо ин
и данас се још увек гари
тај омиљени аутомобил стари.

Кажу: Југо неће дуго
ал зато ниједно ауто друго
не може толики терет поднети
нити све то до дестинације одвести.

Можда данас и није толико битан
ал је још увек симпатичан
кад се на путевима види и чује
па да се с мераком поново њиме путује.