Дан: 5. јануар 2019.

Zacvrkutale ptice – Miško Pločić

Zacvrkutale ptice u ranu zoru Pahulje bele kližu po prozoru Napolju sneg lagano veje A,ja se pitam moja draga,gde je… Ja se pitam gde je moja draga Otišla je od mene bez traga Ne znam gde je ona sada A,sneg napolju,pada li pada… Napolju padaju pahulje bele Padaju noći cele A,moje srce tužno pati Da … Настави са читањем “Zacvrkutale ptice – Miško Pločić”

Zacvrkutale ptice u ranu zoru
Pahulje bele kližu po prozoru
Napolju sneg lagano veje
A,ja se pitam moja draga,gde je…

Ja se pitam gde je moja draga
Otišla je od mene bez traga
Ne znam gde je ona sada
A,sneg napolju,pada li pada…

Napolju padaju pahulje bele
Padaju noći cele
A,moje srce tužno pati
Da li će ona da mi se vrati…

Gledam kroz prozor, beli se breg
Kako ke lepo kad pada sneg
A,srce je moje puno tuge
Suze su sada moje druge…

Padaju napolju pahulje bele
Srce te zvalo noći cele
Usne su zvale tvoje ime
Otišla si i ostavila me…

КАП ПО КАП – Миладиновић Сандра Мајра

КАП ПО КАП O тај порив надахнућа Без бесмисла и без лажи И лета у непознато Што одавно срце тражи… Да, пила бих с’траве росу Свака реч би се ту скрасила И нашла би своје место Измеђ’ листа и мастила.. И свака би мис’о пуста Нашла своју грану, ушће Смисао би изменила Ко да краде … Настави са читањем “КАП ПО КАП – Миладиновић Сандра Мајра”

КАП ПО КАП

O тај порив надахнућа
Без бесмисла и без лажи
И лета у непознато
Што одавно срце тражи…

Да, пила бих с’траве росу
Свака реч би се ту скрасила
И нашла би своје место
Измеђ’ листа и мастила..

И свака би мис’о пуста
Нашла своју грану, ушће
Смисао би изменила
Ко да краде нешто туђе….

Као дете тек рођено
Окупано, повијено,
У мајчином наручју би
Жену праву пробудило…

И клице би прихватиле
Топлу груду туђе земље
Од љубави махнитале
Ван рођене опијене…

У том граду милосрђа
Откосом би мирисало
И ране би зацелиле
Као да их није било…

Тако летим изнад страха
И све ружно умрло је
О тај порив надахнућа
Кап по кап и ево ту је!!!!!

Миладиновић Сандра Мајра

ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић

ПЕСМА О ВАЗДУХУПевам о ваздуху. И ваздух је поезија. Испод плота џукци се провлаче. Зима је. И мраз понекад прија, ситне ствари понекад много значе.У соби хладној мирише јад,испод стрехе суши паприку мраз… Носталгија мути мозак – бити млад увек, не дати никад отказ…Схвати се у хладној соби истина тек кад се запали камин.Постоје и … Настави са читањем “ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић”


ПЕСМА О ВАЗДУХУ

Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота џукци се провлаче.
Зима је. И мраз понекад прија,
ситне ствари понекад много значе.

У соби хладној мирише јад,
испод стрехе суши паприку мраз…
Носталгија мути мозак – бити млад увек,
не дати никад отказ…

Схвати се у хладној соби истина
тек кад се запали камин.
Постоје и друге, није она једина.
Са њом сам само хтео да испаднем фин.

Зима је, провлаче се џукци селом.
Био сам луд тад, сад је и то јасно.
Весело гори дрво, смешим се и ја весело,
све што прође, само је било опасно.
Настави са читањем “ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић”