РЕПАТИЦА
И опет некад у снове ми свратиш,
Покупиш звезде младалачких дана,
Па тихо нестанеш као репатица,
У бескрајни простор изгубљених година.
И опет ћутиш, ништа не кажеш,
Погледом брижним гледаш ми лице,
А ја бих да чујем бар шапат један,
Где су до сад биле, те очи сањалице.
Мирис твог парфема још увек је исти,
А руке би моје да ти косу такну,
У облаке мекане нестајеш лагано,
Трагом твог одласка све је написано.
Твоја писма чувам и често их читам,
Па кад су у руци твоја сен ме прати,
Онда жарко желим да те време врати,
Да корак ти чујем, твога срца ритам.
А кад снове пусте у свитања рана,
Бели дан отера и победи јава,
Тад су очи моје сузне као море,
Ја још земљом ходам, ти си негде горе.
И често погледам у небеса плава,
Не бих ли те некад видео по дану,
Узалуд моја надања и све жеље силне,
Анђели у снове слете као птице,
А онда нестану као Звезде репатице.