ПЕСМА О ВАЗДУХУ – Љубодраг Обрадовић

ПЕСМА О ВАЗДУХУ

Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота џукци се провлаче.
Зима је. И мраз понекад прија,
ситне ствари понекад много значе.

У соби хладној мирише јад,
испод стрехе суши паприку мраз…
Носталгија мути мозак – бити млад увек,
не дати никад отказ…

Схвати се у хладној соби истина
тек кад се запали камин.
Постоје и друге, није она једина.
Са њом сам само хтео да испаднем фин.

Зима је, провлаче се џукци селом.
Био сам луд тад, сад је и то јасно.
Весело гори дрво, смешим се и ја весело,
све што прође, само је било опасно.

Певам о ваздуху. И ја сам исто.
Лет светом пуниће срце у дан један.
Схватит своју душу не може нико!
Ја и крај извора остајах жедан.

у свету нашем утицај је двостран,
варања и лаж за многе кобни.
Џукци се никад никог не плаше,
џукци нису снаше, они су злобни.

И моје срце је џукац стари,
памти само лоше дане.
И цвили на мосту, никад да заборави
свакидашњи јад, никад да стане.

Певам о ваздуху. И ваздух је поезија.
Испод плота стегао џукца мраз.
Сећања главу хоће да разбију.
Бити млад заувек. Не дати отказ.

© Љубодраг Обрадовић