БОЛЕСТ ВЕКА
Kада би се младост
Дружила са ластама
Онда се са старошћу
Никад не би састала
Сета се у живот
Никад не би уткала
Јер она би стално
Тамо амо лутала
Са југа на север
Са севера на југ
Попут неке фрајле
Вртела у круг…
Ама шта ће младости
Било какве бриге
Око ње већ лети
Миомирис књиге
Око ње већ љубав
Плете праве мреже
Све јој је већ дато
и ништа не стеже…
Попут каквог анђела
Свуда светлост шири
Не пада јој на памет
Да се икад смири…
Од тајне до тајне,
Од ока до ока,
Ниједна јој улица
Није преширока,
Довољно је луда
а довољно мудра
Сигурна да кишу
Увек прати дуга
Ако и не прати
Та створиће свашта
Њој никада није
зафалила машта
Зар године броји
ко ником не дугује
тај што увек са ластама
воли да другује?
Краја нигде не би било
Као ни почетка
Када би она постала
Болест сваког века!
(с) Миладиновић Сандра