Još mi jednu noć pokloni,
nek u njoj izgorim
nek nestanem, nek me nema,
u pepeo nek se stvorim.
Nek vetrovi tad me nose,
preko polja i planina,
nek razveju po poljima,
nek me širom sveta ima.
Još mi jednu zoru daruj,
da se s’ tobom, rosom budim,
pa sa prvim zrakom sunca,
nek zarudim.
Nek isparim s’ kapi rose,
nek me magle gore nose.
U oblaku belom gore,
nek me ima malo više,
pa na lice nek ti padnu,
tople kapi letnje kiše.
Da te kišom tako ljubim,
milujem ti lice, telo,
od vreline tvoga tela,
nek postanem opet belo.
Pa nek’ tako u krug ide,
nek’ putuje oblak beli,
nek ‘ iz njega kiša pada,
nek se svaka kap veseli.
Milovan Petrović
–