Koliko si samo poželela puta
da gitaru čuješ u noćima dugim,
koliko si puta prozor otvorila
poželela da te kao nekad ljubim.
Koliko si puta noću me sanjala
da pod prozor tvoj sam ponovo došao
sa gitarom svojom, kao nekad davno
i ponovo našu pesmu zasvirao.
Koliko te puta u snu milovala
ta muzika nežna sa moje gitare,
koliko si puta proklinjala zore
i mrzela njene, prebogate dare.
Koliko si puta poželela samo,
da gitara moja nikad ne prestane,
da te usne moje kao nekad ljube
i da zora bela nikada ne svane.
Koliko si puta poželela samo…
gitara je davno o klin okačena.
Pod prozorom tvojim ruže procvetale
samo mene, pesme i gitare nema.
Koliko si puta poželela samo
al godine mnoge učiniše svoje,
ostadoše snovi u noćima dugim,
pa te tako i sad, uz gitaru ljubim.
Milovan Petrović
–
