Kao sav normalan svet
ustajem u pet do pet,
zatim, mamuran pospan
odlazim u toalet.
Paste za zube nema,
nestala je još juče,
za pastu nema problema,
druge me nevolje muče.
Taj lik iz ogledala
što me cinično gleda
zeva mi u lice, očito mrzi,
mira mi ujutro ne da.
Pita me kud sam pošao,
i gde ću tako rano,
zašto se ne vratim u topli krevet
kad sve je zavejano.
Govorim kako je danas,
tako je bilo i juče,
ako bi slušao njega,
izašao ne bi iz kuće.
Dobro glupane matori
zar ništa shvatio nisi,
za tog bogataša što radiš,
samo još jedna brojka ti si.
I dobro upamti ovo,
što ću ti sada reći,
kad čuje da si na posao stigao,
nema kraja njegovoj sreći.
Samo se promeškolji,
okrene na drugu stranu,
pomazi novu starletu,
nedavno upoznanu.
I dok si ti od rada,
na poslu sav pretrno,
gazda ti s mladom “damom”
u razvrat davno posrno.
Ti mu tamo na poslu,
bogadstvo praviš sve veće,
a on ti povišicu,
veruj mi dati neće.
Gledam u tog dosadnog lika,
što me iz ogledala gleda,
da kažem da je u pravu,
baš mi se nešto ne da.
Milovan Petrović
–