Sećaš li se proleća kraj reke
neke davne osamdeset neke
žitnog polja i cvetne livade
gde nam sreća zauvek ostade.
Sećaš li se stare vodenice
dal’ ti zbog nje pocrveni lice.
Zbog poljupca i dodira moga,
tihog; “nemoj”, zagrljaja tvoga.
Dal’ ti suza i sad kvasi lice
zbog te reke moja devojčice.
Dal’ te čežnja u sećanje vrati,
dal ti srce kao moje pati.
Zbog mladosti davno izgubljene,
reke, staze, kraj obale njene.
Naše cvetne rosne livadice,
i na reci stare vodenice.
Setiš li se ti na dane stare,
tog proleća i ljubavi prave.
Ostavljene pokraj vodenice,
bistre reke i polja pšenice.
Bi li i ti, dala u bescenje,
svo bogatstvo za tebe i mene
i za reku, za vrbake njene,
vodenicu, stare uspomene.
Sad u prošlost više ne možemo,
a i tajnu kazati ne smemo.
Naša tajna vodenici znana,
na vratima njenim urezana.
Urezana da na ljubav seća,
na istinu da mlade podseća.
Da je ljubav od bogadstva veća,
da u novcu često nije sreca.
Milovan Petrović
–
