Месец: октобар 2014.

Jedna zvezda na nebu zaspala,

zora došla a ona ostala.

Sad je sunce prvim zrakom budi;

“U noć idi šta će reći ljudi!?”.

 

Zvezda sunce molila je jarko:

” Ne žuri se već idi polako,.

ja ne spavam već noć produžavam,

za sve one što se strasno vole”.

 

“Što zaspaše kasno po ponoći,

ne misleći da ćeš rano doći.

Ne diraj ih nek se sad odmore,

neka misle da još nema zore”.

 

Sunce reši da zvezdu posluša:

“Ova zvezda zaista je duša”.

Pa mu nešto u grlu zastalo,

da se nije zaljubilo malo.

 

Danica je najlepša od zvezda,

voleće je a da mesec ne zna.

A kad sazna, moraće da shvati,

da ne može ljubav da uskrati.

 

Mesecu se zacrveni lice

kad primeti da nema Danice.

Ona mu je najdraža od zvezda,

gde je sada a da on to ne zna.

 

Tad mu šapnu zvezda repatica,

“Danica je suncu ljubavnica”

Pa se mesec u brige zadao,

bez najlepše zvezde je ostao.

 

Ona mu se već danima gubi,

nije čudo kada Sunce ljubi.

Sve od tada do današnjeg dana,

jutrom svetli jedna zvezda sama.

 

Svetli zorom dok dragoga čeka,

dok se budi maglovita reka.

Pa uz sunce još jednom zablista,

i nestane kao rosa s lista.

 

Milovan Petrović

–

Opet mi se pomrsili konci

život mi se k’o lavirint čini,

pa ne mogu iz njega izaći

već se vrtim u toj pomrčini.

 

Zalutao u belome svetu

nebo mrklo nadvilo se name,

čekam zoru ona doći neće,

ovde neće nikada da svane.

 

Srećem ljude poput santi leda

zaleđenih osmeha na licu,

kad te prođu pogled im se smrkne,

čestitam im, glumci za peticu.

 

Meni malo iskrenosti fali,

oko mene sve plastika neka,

ja bih hteo nešto opipljivo,

a ne loše kopije čoveka.

 

Lažni osmeh meni baš ne treba,

kiseo je i grimasu pravi,

ko me želi pozdraviti tako

više volim da mi se ne javi.

 

Izaćiću ja iz ovog svega

naći leka za tu ljutu ranu,

ja znam gde je iskrenost kod ljudi

tamo negde na “lošem” Balkanu.

 

Milovan Petrović

–