ПЕСМО МОЈА
Тишина је раширила своја крила на мојим уснама
у облику твог имена.
То што ниси ту
и што можда нећеш никад ни бити,
чини да те има све више и више.
Дајеш радост стварима
па имам срећу да су у мраку мог живота
пале бакље истине,
које све више осећам у кожи и телу,
да то што не могу директно да гледам у Сунце
могу да надокнадим
увек кад
покушам да се сетим твога лица.
За тебе немам велике речи
и то детиње сиромаштво ми прија,
та тешкоћа, немогућност, да себе одвојим од своје крви,
костију, мишића,
како бих себе загрлио, пољубио, погладио по коси, рамену.
За мене си рођена
и то што се поново рађаш
је за мене велика част.
Приметиш ли неку нелогичност у свитањима и повечерјима,
и у песмама птица,
знај да те мој глас и инструмент славе
ПЕСМО МОЈА.