Месец: јун 2014.

Neoprostivoj lepoti

Davno skrenuh s njenih staza Zametnu ih prvi januarski sneg Činila se meni silnom, sad mi kažu beše faza Nesta Sunce,nesta Mesec, ljubav moja zamače za breg Ne, ne brojim dane, noći, od iskona prodje brzo Sad bauljam pod nebesima sasvim snen S njom sam hodo, za njom sam puzo Sad sam vazduh, crna sen … Настави са читањем “Neoprostivoj lepoti”

Davno skrenuh s njenih staza
Zametnu ih prvi januarski sneg
Činila se meni silnom, sad mi kažu beše faza
Nesta Sunce,nesta Mesec, ljubav moja zamače za breg

Ne, ne brojim dane, noći, od iskona prodje brzo
Sad bauljam pod nebesima sasvim snen
S njom sam hodo, za njom sam puzo
Sad sam vazduh, crna sen

Otpustio sam svoje svakojake snove
Zapratio kleti varalicin trag
Ovaj razum, ove oči, ruke gole
Sve odnese plavi vrag

Podseti me nekad, kiša prva
Izmaglica u svanuće, topli vetar južni
Eto škripa, ona skoči, sva plašljiva
I tad ruke ove telu njenom postajaše sužnji

Stopala joj mala, na sam badem miršljava
Glatka, nežna ko u bebe
Golicljiva je, sva šašava
Odmah krene da se grebe

A ja šetam tamo, vamo, gore, dole
Po slonovači samo skitam
Svud po telu, preko pupka, niz butine bele
Poljupicama ovlaš karakter joj čitam

Slepac jesam, vešto ga je skrila
Čas pravedna, čas sva kriva
Nikad svoja nije bila
Nit dok spava, ni dok beše vatra živa

Zvone sada s Crkve zvona
Priznajem vam, jošte maštam
O tom licu sa ikona
Lepotu joj kleti moram, ali duši njenoj praštam

ZIVOTNA NIT – milka vukic v.

ZIVOTNA   NIT / nada/ . Ljubv cuva, Kroz zid gleda, Magle prsima razgoni, Da ti oci ugleda. A nemocna je, Kao ptica bez krila da je , Ali te dusom pronalazi Gde treba. Zivotna nit vas spaja, A djavo vreba, Hoce da razdvaja.

ZIVOTNA   NIT

/ nada/

.

Ljubv cuva,

Kroz zid gleda,

Magle prsima razgoni,

Da ti oci ugleda.

A nemocna je,

Kao ptica bez krila da je ,

Ali te dusom pronalazi

Gde treba.

Zivotna nit vas spaja,

A djavo vreba,

Hoce da razdvaja.

NE OSUDJUJ – milka vukic v.

NE   OSUDJUJ /nada/ . Ne osudjuj olako, Nisu svi jednaki… Sto je mislio, to je rekao… Kokosije je jaje . Volis li ti Mozda miseve, Pa bi macka da budes ?!

NE   OSUDJUJ

/nada/

.

Ne osudjuj olako,

Nisu svi jednaki…

Sto je mislio, to je rekao…

Kokosije je jaje .

Volis li ti

Mozda miseve,

Pa bi macka da budes ?!

КЉУЧ – Миладиновић Сандра

КЉУЧ Ех, када бих крила имала као птица, да звездама видим ближе мила лица, да свиленим плаштом заспем све мегдане, да откосом тајне извидам све ране….. Лакше би ми било! Сејем семе наде, врло лако ниче, док кишне се капи, сливају низ лице…. Гледам тамо негде на испаши стада видим мила дева прошета сред града… … Настави са читањем “КЉУЧ – Миладиновић Сандра”

1618582_10202777154377227_115297212_n

КЉУЧ

Ех, када бих
крила имала као птица,
да звездама видим
ближе мила лица,
да свиленим плаштом
заспем све мегдане,
да откосом тајне
извидам све ране…..

Лакше би ми било!

Сејем семе наде,
врло лако ниче,
док кишне се капи,
сливају низ лице….
Гледам тамо негде
на испаши стада
видим мила дева
прошета сред града…

Дивота….!

Ех, када би знали
шта сам тек уснила…
да су усне топле
вина се напиле,
и без устезања
тихо му шапнуле,
зашто крв што јури
у образе дође,
и сазре најлепше
неубрано грожђе,
тамо где се ветар
игра и самује….
Ех, када би знали
где путник царује
реч би погазили
да вам кључ дарује!!!!

© Миладиновић Сандра

ОПОМЕНА – Миладиновић Сандра

ОПОМЕНА Опило ме сањалачко, нежно и префињено небо сванућа… Као да је свуда око и изнад кућа лебдела звездана прашина опроштаја… Реч која растављене опет спаја, жезло што изнова гори због покајања залуталих душа…. И издалека као да зачух звук локомотиве, који је брзо однела река…. Од човека до човека је тако мало, а опет … Настави са читањем “ОПОМЕНА – Миладиновић Сандра”

1618582_10202777154377227_115297212_n

ОПОМЕНА

Опило ме
сањалачко, нежно и
префињено небо сванућа…
Као да је свуда
око и изнад кућа
лебдела звездана
прашина опроштаја…
Реч која растављене
опет спаја,
жезло што изнова гори
због покајања
залуталих душа….
И издалека као да зачух
звук локомотиве,
који је брзо однела река….
Од човека до човека
је тако мало, а опет
тако много,
да би се могла сазидати
кула опомене,
за све уснуле и прекривене
паучином живота…
Наједном са бистрог неба
је пала киша дуката и
засијала је долина
мога детињства
некадашњим Рајским сјајем,
а крајем су замирисали
лаванда и таmjан…
Опомињем вас,
не дирајте их
нек сијају тако
бар данас!
Опомињем вас…
јер знам да сте “жедни и гладни”
свакога трена,
а не би сте да делите,
јер не знaте
и не желите да знате
да се тако умножава срећа,
а пуста врећа увек остаје
поразно празна и сакривена
од погледа и срама!
Опомињем вас …
ово јутарњa магија над нама
док шуме брезе, јеле и јавори,
уздишу још увек дамари,
несме да заборави ни
један прозор што овог
трена цакли надалеко
и није свесно да га гледа
сјајно око неба!

© Миладиновић Сандра

ЧЕЖЊА….Миладиновић Сандра

ЧЕЖЊА…. Ти, немој ме звездом звати у даљине ме не ткај, јер када се наоблачи, стрепим биће и наш крај.! Ја бих да сам твој сан мили, у збиљи и када спаваш, и по васцели дан немо, заводим те и освајам…..! Или да сам откос траве са мирисом дивље нане, случајно када лахор бане, разнесе … Настави са читањем “ЧЕЖЊА….Миладиновић Сандра”

ЧЕЖЊА….

Ти, немој ме звездом звати
у даљине ме не ткај,
јер када се наоблачи,
стрепим биће и наш крај.!

Ја бих да сам твој сан мили,
у збиљи и када спаваш,
и по васцели дан немо,
заводим те и освајам…..!

Или да сам откос траве
са мирисом дивље нане,
случајно када лахор бане,
разнесе ме натенане….

Она пахуља на длану,
или цвет што чуваш брижно,
прва птица што ћеш чути,
док пролеће рађа призор

ЧЕЖЊЕ……

© Mиладиновић Сандра