Дан: 2. јун 2014.

КЉУЧ

Ех, када бих
крила имала као птица,
да звездама видим
ближе мила лица,
да свиленим плаштом
заспем све мегдане,
да откосом тајне
извидам све ране…..

Лакше би ми било!

Сејем семе наде,
врло лако ниче,
док кишне се капи,
сливају низ лице….
Гледам тамо негде
на испаши стада
видим мила дева
прошета сред града…

Дивота….!

Ех, када би знали
шта сам тек уснила…
да су усне топле
вина се напиле,
и без устезања
тихо му шапнуле,
зашто крв што јури
у образе дође,
и сазре најлепше
неубрано грожђе,
тамо где се ветар
игра и самује….
Ех, када би знали
где путник царује
реч би погазили
да вам кључ дарује!!!!

© Миладиновић Сандра

ОПОМЕНА

Опило ме
сањалачко, нежно и
префињено небо сванућа…
Као да је свуда
око и изнад кућа
лебдела звездана
прашина опроштаја…
Реч која растављене
опет спаја,
жезло што изнова гори
због покајања
залуталих душа….
И издалека као да зачух
звук локомотиве,
који је брзо однела река….
Од човека до човека
је тако мало, а опет
тако много,
да би се могла сазидати
кула опомене,
за све уснуле и прекривене
паучином живота…
Наједном са бистрог неба
је пала киша дуката и
засијала је долина
мога детињства
некадашњим Рајским сјајем,
а крајем су замирисали
лаванда и таmjан…
Опомињем вас,
не дирајте их
нек сијају тако
бар данас!
Опомињем вас…
јер знам да сте “жедни и гладни”
свакога трена,
а не би сте да делите,
јер не знaте
и не желите да знате
да се тако умножава срећа,
а пуста врећа увек остаје
поразно празна и сакривена
од погледа и срама!
Опомињем вас …
ово јутарњa магија над нама
док шуме брезе, јеле и јавори,
уздишу још увек дамари,
несме да заборави ни
један прозор што овог
трена цакли надалеко
и није свесно да га гледа
сјајно око неба!

© Миладиновић Сандра