ОПОМЕНА
Опило ме
сањалачко, нежно и
префињено небо сванућа…
Као да је свуда
око и изнад кућа
лебдела звездана
прашина опроштаја…
Реч која растављене
опет спаја,
жезло што изнова гори
због покајања
залуталих душа….
И издалека као да зачух
звук локомотиве,
који је брзо однела река….
Од човека до човека
је тако мало, а опет
тако много,
да би се могла сазидати
кула опомене,
за све уснуле и прекривене
паучином живота…
Наједном са бистрог неба
је пала киша дуката и
засијала је долина
мога детињства
некадашњим Рајским сјајем,
а крајем су замирисали
лаванда и таmjан…
Опомињем вас,
не дирајте их
нек сијају тако
бар данас!
Опомињем вас…
јер знам да сте “жедни и гладни”
свакога трена,
а не би сте да делите,
јер не знaте
и не желите да знате
да се тако умножава срећа,
а пуста врећа увек остаје
поразно празна и сакривена
од погледа и срама!
Опомињем вас …
ово јутарњa магија над нама
док шуме брезе, јеле и јавори,
уздишу још увек дамари,
несме да заборави ни
један прозор што овог
трена цакли надалеко
и није свесно да га гледа
сјајно око неба!
© Миладиновић Сандра