КОШТАЛА МЕ ЈЕ ДОБРОТА
Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку!
Безрезервно пружати руке наивно и чисто,
док вреба тама дубоких шума…
То је сулудо и лудилу блиско….
али, на путу ружа има и трња…
Мора тако док се учи – да се срља.
Бити човек није лако…
Ух, тежко је праштати,
али, из вртлога једина је сламка спаса,
хитно и на брзину,
као мачка на ноге стати,
а, можда је ноћ била плачна,
а, можда је душа још била празна?!
Порази и победе….слабост и снага…
и друга искушења разна…
Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку!
Али, доброта је награда, а не казна!
Топле руке најближих
које се наједном чине хладним.
Дани који постају ноћи, а ноћи дани,
и цели живот галоп крда
белих и црних коња…
А, са торња светли она стара
неугашена светлост док блиста
море које се мрешка под њом и месечином,
и, кожа је понекада тесна – признајем,
као даније моја!
Да живот је вртешка,
страсти које нас ломе и вере која нас јача,
а, гласови као ехо већма лажих навијача..
док са склопњеним рукама
молиш за мир, а тишина
надвладава полако сваки шум
што ти скреће пажњу….
Не настани ли ти се љубав у души
људи кажу – као да ниси ни живео,
и узалуд си стицао и млео
као воденични точак…
Коштала ме је доброта тако
неприпремљену и крхку,
али нека, то је саставни део живота!
© Миладиновић Сандра