ЈА САМ КОСТА
Једнога дана у новембру,
мали анђео право са неба,
удахнуо је дубоко зрак,
а, неке руке топле га баш
тада привише уз срце које
одавно зна…..
О, ТО ЈЕ МОЈА МАМА!
Збила се гужва у тили час,
али један нежни и мили глас
је учинио своје,
и њих сво троје били су сада
барка снажнија и јача,
од сваке олује, гусара и плача!
О, ТУ ЈЕ И МОЈ ТАТА!
Ух мажења и пажње на претек,
а, нос и очи и уста моја,
на кога ли су питају се,
и, имена, ма не зна им се броја.
А, ја их онако збиља гледам,
и дође им да већ сада кажем,
али нека – нек сачекају,
“Ма зовите ме и Ђоле и Коста,
јер љубави ми никада није доста!”
О, ПА ТУ СУ И БАКА И ДЕКА!
Често нека светлост трепери,
и лица нова све изнова,
а, нове баке, и нове деке,
тетке и теча, браће –
снажне попут соколова,
секе као грлице,
као нове улице….
Каквог ли света и сви ме воле!?
Нови загрљаји и нове зоре,
и, чека ме велики сјајни град
кроз прозор чим отворим очи….
А, тамо далеко чекају ме
моји корени – снажни и моћни!
(с) Миладиновић Сандра