Добродошли!
Борислава Дворанац Г О С Т Распакујем се као да ћу вечно бити ту одомаћује се газдарица а бисере скупљам као да вреде нешто срећу навлачим на лице као шминку гост си докле мислиш остати ту __________________________________ (,,Ишчезли цвет”, Бранково коло, Сремски Карловци, 2012.)
Борислава Дворанац
Г О С Т
Распакујем се
као да ћу
вечно бити
ту
одомаћује се
газдарица
а бисере скупљам
као да вреде нешто
срећу навлачим
на лице
као шминку
гост си
докле мислиш
остати ту
__________________________________
(,,Ишчезли цвет”, Бранково коло,
Сремски Карловци, 2012.)
Peko Laličić MOJ AFORIZAM: KOD NAS ISTINA OBIJA PRAGOVE.
Peko Laličić
MOJ AFORIZAM:
KOD NAS ISTINA OBIJA PRAGOVE.
ПЕСНИК… Питам се, шта је то песник, да ли је то од стиха болесник или је лепе речи весник, сме ли свако песме да пише или за песнике нема места више… Шта то песнике великим чини стихови писани на месечини или постоје правила крута нека строга песничка рута где се не сме сићи са пута… … Настави са читањем “ПЕСНИК…”
ПЕСНИК…
Питам се, шта је то песник,
да ли је то од стиха болесник
или је лепе речи весник,
сме ли свако песме да пише
или за песнике нема места више…
Шта то песнике великим чини
стихови писани на месечини
или постоје правила крута
нека строга песничка рута
где се не сме сићи са пута…
И да ли је читалац овде битан
или је у томе мали и ситан
јер коме онда да пишем песме
ако их нико читати не сме
да их не би песничка клика
осудила што читају небитног лика..
Постоји ли рецепт за велике песме
или мали, велике писати не сме
дајте га мени док још дишем
да песме мале више не пишем
већ само оне, големе, страшне
што поносно носе ленте и машне…
Братислав Богдановић
ОПЕТ СИ ТУ – Мића Живановић Ако могу да бирам Ја бих баладу Некако волим тај мол И ништа лепше од туге Није то бол И то се не плаче То је нешто јаче И лепше од свега Није ни сећање Успомене бледе Ово је у души Опет оно исто Као кад је било И … Настави са читањем “Pesme nedelje jula 2013 bira Lepa Simić”
Није ни сећање
© Мића Живановић
Odavno smo sebe
omeđili ćutnjom,
taj zid, od tišine,
sve nas više deli,
nema čak ni reči
obojenih ljutnjom
kao da se nismo
ni znali, ni sreli.
A slutim i tebe
ta tišina boli,
ulovim ti pogled
pun tuge i sete,
i znam još me,
jedan, deo tebe voli
dok prolazi život
i godine lete.
I ja dugo noću
prelistavam slike,
šapućem ti tajne
i tuge i sreće,
poveravam snove,
poveravam želje,
koje niko drugi
razumeti neće.
Razlozi tišine
davno izbledeli,
samo ona traje
teška, tvdoglava,
i gordost nas naša
razdvaja i deli,
a toliko toga
zauvek nas spaja.
© Svetlana Biorac-Matić
“
Г Н Е З Д О – Борислава Дворанац
Вијеш гнездо
под трепавицама
одлазиш
од мене
са прозора
носиш
вреле сенке
грленим зеницама
хрлиш дану
милиш ка сутону
плетеш сан до јутра
силазиш низ леје
заблисташ
и нестанеш
у мени
рођен треном
жар тиња
напупело пролеће
убран зором
остаје ми цвет булке
и топао поглед срне
то ме носи
међ’ јорговане
на обалама Босута
ПЕСМА РОДНОМ СЕЛУ-Давидовић Миодраг Дача
Кад се сетом родног краја
Срце моје срећу иште
Крај Расине и Мораве
Где дими ми се огњиште
Светогорске Мојсињске планине
Под скутима чувају ми село
Где постоје четири светиње
У којима слушамо опело
Ту нам блиста Пресвета Богородица
Свети Јован и Свети Илија
А уз њих је свети Пантелејмон
Божји дар је то родноме крају
Макрешану моме завичају
Ту се деца радују весела
Православном вером задојена
Здравог духа и здраве памети
Где нам живот као песма лети
Кад се сетим Расине и Мораве
Сретка и Раковца сеоског потока
Старих стаза и цветних ливада
Пропланака, залазака сунца
Лепих цура игранки и посела
Макрешана мога родног села
Тад ми срце убрзано куца
А душа је сретна и весела
Увек волим о селу да причам
Једна ми је прича најмилија
У мом селу испод свете горе
Стотинак је дошло мираџија
Један део душу ми голица
То је моја лепа раскрасница
Која краси моје родно село
Окружена лепим воћнацима
И кућама креченом у бело
Некада je била центар села
По њој трчала су деца
Босонога чила и весела
Чим нам зора са истока заруди
Раскрасница прва се пробуди
Ту су дечје игре богом дане
Лопта није смела никако да стане
Увек смо се делили по пола
А четири камена су чинила два гола
Боже мили, весеља и среће
Божанствена утакмица креће
И да знате то не беше шала
Пола сеоског тима чинила је горња мала
Сад је неко друго време
Уснула је моја раскрсница
Изнад ње пролети по нека птица
А она чува успомене и дрема
Јер на њој раздрагане деце
Скоро и да више нема
Обишо сам скоро пола света
Многа места и станишта
Па слободно могу рећи свима
Ништа лепше од родног огњишта
© Давидовић Миодраг Дача