ОПЕТ СИ ТУ – Мића Живановић
Ако могу да бирам
Ја бих баладу
Некако волим тај мол
И ништа лепше од туге
Није то бол
И то се не плаче
То је нешто јаче
И лепше од свега
Није ни сећање
Успомене бледе
Ово је у души
Опет оно исто
Као кад је било
И ништа не вреде
Сви дани после
Ни сви домети
Полети
Привиђења
Као у сну
Опет си ту
Ти и стари рефрени
Опет у мени
Онај плам
Твоја коса мека
Чудо од тела
И твоја рука бела
Као мека свила
И нисам сам
Као да нигде ниси била
Ћутимо одћутано
Слушамо већ речено
Пијемо испијено
Плачемо оплакано
И нећу да се будим
И не отварам очи
До последњег рефрена
У последњој ноћи.
© Мића Живановић
Odavno smo sebe
omeđili ćutnjom,
taj zid, od tišine,
sve nas više deli,
nema čak ni reči
obojenih ljutnjom
kao da se nismo
ni znali, ni sreli.
A slutim i tebe
ta tišina boli,
ulovim ti pogled
pun tuge i sete,
i znam još me,
jedan, deo tebe voli
dok prolazi život
i godine lete.
I ja dugo noću
prelistavam slike,
šapućem ti tajne
i tuge i sreće,
poveravam snove,
poveravam želje,
koje niko drugi
razumeti neće.
Razlozi tišine
davno izbledeli,
samo ona traje
teška, tvdoglava,
i gordost nas naša
razdvaja i deli,
a toliko toga
zauvek nas spaja.
© Svetlana Biorac-Matić
“
Г Н Е З Д О – Борислава Дворанац
Вијеш гнездо
под трепавицама
одлазиш
од мене
са прозора
носиш
вреле сенке
грленим зеницама
хрлиш дану
милиш ка сутону
плетеш сан до јутра
силазиш низ леје
заблисташ
и нестанеш
у мени
рођен треном
жар тиња
напупело пролеће
убран зором
остаје ми цвет булке
и топао поглед срне
то ме носи
међ’ јорговане
на обалама Босута
ПЕСМА РОДНОМ СЕЛУ-Давидовић Миодраг Дача
Кад се сетом родног краја
Срце моје срећу иште
Крај Расине и Мораве
Где дими ми се огњиште
Светогорске Мојсињске планине
Под скутима чувају ми село
Где постоје четири светиње
У којима слушамо опело
Ту нам блиста Пресвета Богородица
Свети Јован и Свети Илија
А уз њих је свети Пантелејмон
Божји дар је то родноме крају
Макрешану моме завичају
Ту се деца радују весела
Православном вером задојена
Здравог духа и здраве памети
Где нам живот као песма лети
Кад се сетим Расине и Мораве
Сретка и Раковца сеоског потока
Старих стаза и цветних ливада
Пропланака, залазака сунца
Лепих цура игранки и посела
Макрешана мога родног села
Тад ми срце убрзано куца
А душа је сретна и весела
Увек волим о селу да причам
Једна ми је прича најмилија
У мом селу испод свете горе
Стотинак је дошло мираџија
Један део душу ми голица
То је моја лепа раскрасница
Која краси моје родно село
Окружена лепим воћнацима
И кућама креченом у бело
Некада je била центар села
По њој трчала су деца
Босонога чила и весела
Чим нам зора са истока заруди
Раскрасница прва се пробуди
Ту су дечје игре богом дане
Лопта није смела никако да стане
Увек смо се делили по пола
А четири камена су чинила два гола
Боже мили, весеља и среће
Божанствена утакмица креће
И да знате то не беше шала
Пола сеоског тима чинила је горња мала
Сад је неко друго време
Уснула је моја раскрсница
Изнад ње пролети по нека птица
А она чува успомене и дрема
Јер на њој раздрагане деце
Скоро и да више нема
Обишо сам скоро пола света
Многа места и станишта
Па слободно могу рећи свима
Ништа лепше од родног огњишта
© Давидовић Миодраг Дача
