OSMEH
Tu pred Novu godinu
setam nasim gradom!
Majka kaze:”Cekaj tu, brzo cu! “
Rekoh:”Da ,cekacu!”
Tad pogledah krisom
u izloge pune svega i svacega,
slegnuh ramenima!
Cekam, a nje nema!
Tako videh samu
u gomili sveta,
malu plavooku, kako tuzno,
gleda!
Bas u mene gleda!
Pidjem joj i pitam
sto je tuzna tako?
Pruzim joj bombonu,
mozda iste slatko!
Ona samo cuti, nista ne izusti,
suza topla kanu niz taj obraz pusti,
i tek tada rece tiho, jedva cujno
:”Zeljna sam kolaca, onih belih finih,
preko cokolada, hleba mekan divni!”
Rece, posrami se,tako porumene,
pogleda u zemlju!
To oko umilno, a ko ruza vene!
Osecam se krivom jer samo tren pre,
gordo majci rekoh
da sam jako ljuta i da zelim lutku!
“Pa sta sto je skupa!?”
Mama stize, smeje se,
zagonetna li je!
U ruci joj kutija sa crvenom masnom!
Pruza mi je nezno i milije kosu!
A, ja vidim tu je i slatkisa puno!
Tad osetih neku preveliku zelju,
tako silnu, snaznu, i od dana belju!
Rekoh:
“Mama, shvati, moj andjele dragi,
lutku i kolaca dajem plavookoj!”
Mama klimnu glavom.
Zagrli nas obe!
Od Boga je dar, pruzi drugom,daj!
Dusa ce ti narasti, osmeh bice plam!
© Miladinovic Sandra
