Eva
Po secanjima,
ne bi se reklo da sam zlatna prasina
suncanog jutra!
Heruvim mi nije partner u tangu,
a, nisam ni ona zvezda kraj meseca,
sto tka s’ njim price iz noci u noc!
Eh! Toliko toga bih saznala,
recenice bi letele kao zvuci
Juzno americkih karnevala!
Stranice bi se same spajale,
a, knjiga sama nastajala,
sa koricama od kristala,
sto svetle daleko kroz svemir!
Spustam stopalo u more,
sapat njegov je divan,
u zagrljaju sa njim opet tonem,
do bisernih daljina!!!
Neko me zove, ne cujem dobro!
Stremim dalje u susret beloj ladji
sto izvodi piruete po talasima!
Kako je divna, izmisljeno lepa!
Kapetan licno mi mase,
to njegov glas je bio,
brine se kaze, da galebu nije slomljeno krilo,
a, opet sada vidi ljudsko bice!
Hvala, putnice, hvala- kazem!
Ja jesam malo zalutala,
ali, ne zalim, jer mi je sada dusa puna,
imam snage da se nazad vratim,
s biserima u kosi, a nisam sirena,
vec samo jedan osecajna, nezna i
krhka zena, zeljna da ne drema,
vec da zaviri u skrinju
prastaru i sakrivenu!
Evu-prvu zenu!!!!
© Miladinovic Sandra