ПРВИ СНЕГ
Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао сва зла а за награду би добио руку срећне принцезе, на обострану радост и њених и његових родитеља.
Принеза и принц, о којима је реч у овој причи, обични су људи: Она је млада, лепушкаста и згодна, стекла животно искуство по разно-разним кафанама, певајући и крештећи све што се од ње тражило. Он: одртавео ћата, склон да у свакој прилици потегне из флаше, да се добро провесели и буде учесник у свакој смицалици, љубитељ младих снаша… једном речју, како то кажу за њега његови најближи – матори перверзњак. Али мора му се признати да је имао и одређених принципа и трудио се да их се доследно придржава. Некада је у томе успевао а некада није. И Она и Он су се, коначно, спађали на њену иницијативу. А како не би и било тако како је речено када је Он био вршњак њене мајке а она је по свему одговарала његовом сину. Зато је многима та веза изгледала анђеоска и чиста. Али, руку на срце било је сасвим другачије.. Међутим, сда нећемо о тим детаљима. Зато пређимо на суштини ствари.
Била је то касна јесен лета господњег 2001. године, негде крајем новембра али не после Светог Аранђела. Који беше дан у недељи и датум, не сећам се више, издало ме памћење. Знам само да су тог дана путари, предосећајући први снег, говорили да су у сваком погледу за све спремни и да их он не може изненадити. Не беше им за веровање јер је почео, баш те вечери, да провејава први снег. Снег као сваки снег, потпуно је непредвидив. И у то предвечерје, са првом суснежицом, као фурија, у мој топли стан улете Она.
– Колега, имам једну молбу за тебе, али о томе бих са тобом у четири ока, да не чују ови твоји полупијани пајтоси. Знаш како је, ја сам сада удата жена… процвркута Она.
Пређосмо у хладно предсобље. Погледао сам је упитно са неким пламеном у очима.
– Мораш ми помоћи. Рано ујутро морам бити код лекара у Бору. Рачунам да ћеш ме превести колима, рече гласом коме се нисам могао супротставити.
– У колико ? упитао сам је кратко а надајући се…
– Што раније, одговори она кратко и са намером да се што пре изгуби
– Договорено ! потврдих јој самоуверено а тај пламен у очима још јаче букну, готово да ме је заслепео. У пола шест ујутру сам испред твоје зграде. И пази да нас нико не види, јер бићеш… ма знаш ти и сама шата, шеретски сам додао.
Целе ноћи је падао густ, влажан и клизав снег, а да ја тога нисам био свеста. Или, једноставно, нисам желео да то будем и да размишљам о последицама. Пријатније ми је било да сањарим о ономе што ми се врзмало негде у неком крајичку мушке маште.
Међутим, читаве те ноћи нисам спавао. Сукобили су се у мени Пријатељ и Мушкарац. Сукоб је био жесток и трајао је до касно у ноћ, све док ме није опхрвао кратак сан.
Мушкарац: До лекара ? Ма гле молим те, најкасније у повратку мораш је повалити. Не смеш бити шоња.
Пријатељ: О чеми ти то, мушкарчино ? Доста је било, препустио си је другоме и она је сада туђа и удата жена. Немаш права нато. Ниси је смео пустити и сада би све било другачије.
Мушкарац: Остави се тих моралних глупости, урадићу само оно што би сваки мужјак на свету урадио. За мене је све јасно и дискусија је завршена.
Пријатељ: Ма не може то тако, иако си мушкарац. Помисли само да теби неко тако нешто уради ! Буди искрен, како би реаговао ?
Мушкарац: Па ја нисам ожењен и имам право на то. Имам право мужјака да освајам.
Пријатељ: Али не заборави: ти си хомо-сапиенс !
Мушкарац: И хомо- сапиенс има нечег животињског у себи и…
Уморен филозофском расптравом са самим собом, утонуо сам у кратки окрепљујући сан, ослобођен борбе, у коме је доминирао Он.
Када ме је сат пробудио, био сам изненађен висином снежног покривача, али кренуо сам да извршим дато обећање. Ауто је послушно кренуо и очекивао сам све најбоље. Пријатељ и Мушкарац су постали добри сарадници на клизавом путу.. И све је ишло глатко до поште. Е, ту је почело клизање, застајање и ауто је коначно стао. И ни макац напред. Гледао сам: још много људи је било у истој невољи. Није ми преостало ништа друго већ да се вратим покуњен и разочаран кући и да Је обавестим о свему.
Сукоб Мушкарца и Пријатеља се наставио. Мушкарац је проклињао Бога што му је осујетио план и могућност да се као сваки мачак ослади добрим, масним залогајем. Међутим, Пријатељ је све посматрао из сопственог угла и усрдно је захваљивао Богу што је тако лако решио све дилеме и сукоб и то у Његову корист.
Окретао сам њен мобилни телефон, али – узалуд, нико се није јављао и мене је почело да хвата очајање. Међутим, после извесног времена зазвонило је звонце на улазним вратима и појавила се Она. Погледи су нам се срели, видео сам да је била мало разочарана. Да будем искрен, незнам шта сам осећао и мислио, сукоб Пријатеља и Мушкарца је и даље трајао у мени. Позвах је да уђе
-Морамо попити кафу, тек да се повратимо од изгубљеног, предложио је Мушкарац. Само да попијемо кафу и ништа више, допуни ме Пријатељ.
-Само то нам је сада и преостало, прихвати она, очигледно невољно и несвесно повлађујући Пријатељу.
Мушкарац је упорно и чежњиво упијао све време, кроз Пријатеља, погледом.
А Она није спуштала поглед пред мојим погледом. Видео сам Жену у њој: стрпљиву, тактичну, промишљену: свесну себе и својих намера. Пријатељ, затечен оваквим развојем догађаја, почео је да се повлачи и на крају се сакрио иза широких и чврстих леђа Мушкарца. Ситуација, у сваком погледу, постајала је је све јаснија и скоро је стигла до усијања: свако је вребао свој плен.
Поново бесомучно зазвони звонце на вратима… и дуго смо после тога пијуцкали кафу и чаврљајући утроје.
А снег… отопио се и само пар сати касније пут је узалудно био проходан а сукоб Пријатеља и Мушкарца био је Нечијом вољом привремено одложен. Само до прве указане прилике.
Дуле Р. Пауновић
Jesenas već zazimilo