ПРВИ СНЕГ – Дуле Р. Пауновић

                                                  ПРВИ СНЕГ           Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким  бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао … Настави са читањем “ПРВИ СНЕГ – Дуле Р. Пауновић”

                                                  ПРВИ СНЕГ

          Била једном једна велика љубав… све лепе приче почињу овако и све оне имају своје принцезе и принчеве, који се готово нису ни познавали али су били предодређени једно другоме. Било је ту и много борби са разним аждахама, вештицама и свакојаким  бисерима људске маште. и принц би, на крају, побеђивао сва зла а за награду би добио руку срећне принцезе, на обострану радост  и њених и његових родитеља.

          Принеза и принц, о којима је реч у овој причи, обични су људи: Она је млада, лепушкаста и згодна, стекла животно искуство по разно-разним кафанама, певајући и крештећи све што се од ње тражило. Он: одртавео ћата, склон да у свакој прилици потегне из флаше, да се добро провесели и буде учесник у свакој смицалици, љубитељ младих снаша… једном речју, како то кажу за њега његови најближи – матори перверзњак. Али мора му се признати да  је имао и одређених принципа и трудио се да их се доследно придржава. Некада је у томе успевао а некада није. И Она и Он су се, коначно, спађали на њену иницијативу. А како не би и било тако како је речено када је Он био вршњак њене мајке а она је по свему одговарала његовом сину. Зато је многима та веза изгледала анђеоска и чиста. Али, руку на срце било је сасвим другачије.. Међутим, сда нећемо о тим детаљима. Зато пређимо на суштини ствари.

          Била је то касна јесен лета господњег 2001. године, негде крајем новембра али не после Светог Аранђела.  Који беше дан у недељи и датум, не сећам се више, издало ме памћење.  Знам само да су тог дана путари, предосећајући први снег, говорили да су у сваком погледу за све спремни и да их он не може изненадити.  Не беше им за веровање јер је почео, баш те вечери, да провејава први снег. Снег као сваки снег, потпуно је непредвидив. И у то предвечерје, са првом суснежицом,  као фурија,  у мој топли стан улете Она.

          – Колега, имам једну молбу за тебе, али о томе бих са тобом у четири ока, да не чују ови твоји полупијани пајтоси. Знаш како је, ја сам сада удата жена…  процвркута Она.

          Пређосмо у хладно предсобље. Погледао сам је упитно са неким пламеном у очима.

          – Мораш ми помоћи. Рано ујутро морам бити код лекара у Бору. Рачунам да ћеш ме превести колима, рече гласом коме се нисам могао супротставити.

          – У колико ? упитао сам је кратко а надајући се…

          – Што раније, одговори она кратко и са намером да се што пре изгуби

          – Договорено ! потврдих јој самоуверено а тај пламен у очима још јаче букну, готово да ме је заслепео. У пола шест ујутру сам испред твоје зграде. И пази да нас нико не види, јер бићеш… ма знаш ти и сама шата, шеретски сам додао.

          Целе ноћи је падао густ, влажан и клизав снег, а да ја тога нисам био свеста. Или, једноставно, нисам желео да то будем и да размишљам о последицама. Пријатније ми је било да сањарим о ономе што ми се врзмало негде у неком крајичку мушке маште.

          Међутим, читаве те ноћи нисам спавао. Сукобили су се у мени Пријатељ и Мушкарац.  Сукоб је био жесток и трајао је до касно у ноћ, све док ме није опхрвао кратак сан.

          Мушкарац: До лекара ? Ма гле молим те, најкасније у повратку мораш је повалити. Не смеш бити шоња.

          Пријатељ: О чеми ти то, мушкарчино ?  Доста је било, препустио си је другоме и она је сада туђа и удата жена.  Немаш права нато. Ниси је смео пустити и сада би све било другачије.

          Мушкарац: Остави се тих моралних глупости, урадићу само оно што би сваки мужјак на свету урадио. За мене је све јасно и дискусија је завршена.

          Пријатељ: Ма не може то тако, иако си мушкарац. Помисли само да теби неко тако нешто уради ! Буди искрен, како би реаговао ?

          Мушкарац: Па ја нисам ожењен и имам право на то. Имам право мужјака да освајам.

          Пријатељ: Али не заборави: ти си хомо-сапиенс !

          Мушкарац: И хомо- сапиенс има нечег животињског у себи и…

          Уморен филозофском расптравом са самим собом, утонуо сам у кратки окрепљујући сан, ослобођен борбе, у коме је доминирао Он.

          Када ме је сат пробудио, био сам изненађен висином снежног покривача, али кренуо сам да извршим дато обећање.  Ауто је послушно кренуо и очекивао сам све најбоље. Пријатељ и Мушкарац су постали добри сарадници на клизавом путу.. И све је ишло глатко до поште. Е, ту је почело клизање, застајање  и ауто је коначно стао. И ни макац напред. Гледао сам: још много људи је било у истој невољи. Није ми преостало ништа друго већ да се вратим покуњен и разочаран кући и да Је обавестим о свему.

          Сукоб Мушкарца и Пријатеља се наставио. Мушкарац    је проклињао Бога што му је осујетио план и могућност да се као сваки мачак ослади добрим, масним залогајем. Међутим, Пријатељ  је  све посматрао из сопственог угла и усрдно је захваљивао Богу што је тако лако решио све дилеме и сукоб и то у Његову   корист.

          Окретао сам њен мобилни телефон, али – узалуд,  нико се није јављао и мене је почело да хвата очајање. Међутим, после извесног времена зазвонило је звонце на улазним вратима и појавила се Она.  Погледи су нам се срели, видео сам да је била мало разочарана. Да будем искрен, незнам шта сам осећао и мислио, сукоб Пријатеља и Мушкарца је и даље трајао у мени. Позвах је да уђе

          -Морамо попити кафу, тек да се повратимо од изгубљеног, предложио је Мушкарац. Само да попијемо кафу и ништа више, допуни ме Пријатељ.

          -Само то нам је сада и преостало, прихвати она, очигледно невољно и несвесно повлађујући Пријатељу.

          Мушкарац је упорно и чежњиво упијао све време, кроз Пријатеља, погледом.

          А Она није спуштала поглед пред мојим погледом. Видео сам Жену у њој: стрпљиву, тактичну, промишљену: свесну себе и својих намера. Пријатељ, затечен оваквим развојем догађаја, почео је да се повлачи и на крају се сакрио иза широких и чврстих леђа Мушкарца. Ситуација, у сваком погледу, постајала је је све јаснија и скоро је стигла до усијања: свако је вребао свој плен.

          Поново бесомучно зазвони звонце на вратима… и дуго смо после тога пијуцкали кафу и чаврљајући утроје.

          А снег… отопио се и само пар сати касније пут је узалудно био проходан а сукоб Пријатеља и Мушкарца био је Нечијом вољом привремено одложен. Само до прве указане прилике.

Дуле Р. Пауновић

JABUKO MOJA – Milica Perun Ivanović

JABUKO MOJA Dal’ zato što Adamu Pruži je Eva ili je stvarno Rajska voćka tek Baba me zvala Jabuko moja  Iz bola ponikla Zalivana suzama Napukla srećom Zaleđena ljubavlju  Sa crvom u srcu Sumnjom u peteljci Sred mirisa smežurana Otpala prerano  Podarila tri lastara mlada Jabuko moja Sada si suva grana Prepuna krasta i rana … Настави са читањем “JABUKO MOJA – Milica Perun Ivanović”

JABUKO MOJA

Dal’ zato što Adamu
Pruži je Eva ili je stvarno
Rajska voćka tek
Baba me zvala
Jabuko moja 

Iz bola ponikla
Zalivana suzama
Napukla srećom
Zaleđena ljubavlju 

Sa crvom u srcu
Sumnjom u peteljci
Sred mirisa smežurana
Otpala prerano 

Podarila tri lastara mlada
Jabuko moja
Sada si suva grana
Prepuna krasta i rana
 
Sjekli svakoga dana
Najviše boli zadnja rana 

Srećna je Baba što
Nezna za moje muke
Davno ispala jabuka
Iz njene ruke

(C) Milica Perunović – Ivanović

Slava gi… – Zoran Hristov

Polina (koju od milja zovemo Poli) i Tihomir (koga od milja zovemo Tika) iz mog komsiluka svake cetvrte godine slavili su slavu Svetog Tamantija Vlastodrsca. Oni, inace, nikako nisu voleli da ih razdvajaju u razgovoru, nit je Poli volela da ide sama bez Tike, nit je Tika voleo bez Poli. Sve o njima moralo je … Настави са читањем “Slava gi… – Zoran Hristov”

Polina (koju od milja zovemo Poli) i Tihomir (koga od milja zovemo Tika) iz mog komsiluka svake cetvrte godine slavili su slavu Svetog Tamantija Vlastodrsca. Oni, inace, nikako nisu voleli da ih razdvajaju u razgovoru, nit je Poli volela da ide sama bez Tike, nit je Tika voleo bez Poli. Sve o njima moralo je da pocne njihovim imenima inace bi se zestoko razljutili. Dakle, sve se vrtelo oko Poli Tike.

Redovni gosti na slavi bili su Leka Čep, Žika Trepka, Goce Krtinka, Goga Dentalka, Gojče Slogin, Džile Promincla, Sloba Globa, Slave Dukace i nezaobilazni gradski šereti Joca Lažov i Mika Slepac.
Mene su na slavu najčešće zvali da konobarišem.
Poli Tika su bili već matori ljudi a svoje goste želeli su da ugoste maksimalno, pa sam ja kao konobar sa iskustvom stečenim u kafani “Narod pita” bio pogodan da idem od gosta do gosta i punim čaše koje su praznili ko da su njihove.
Pozvali su me da i ove godine radim isti posao:
– alo, jel toj Mita Nećejaško?
– jes’ ja sam, kuj vika?
– Poli Tika, trebaš ni za slavu jutre naveče, svi će dođev.
– Lele, toj li već prođoše četiri godine, miščini mlogo brzo, ko da juče beše.
– Ne, be, nesu prošle, nego ovuj godini Sveti Tamantije Vlastodržac pada vanredno el se pa moz desi privremeno, ko prošli što beše, ni mi jos ne znamo.
– E, daklem ni crkva više neje ko što je bila, da se čovek prekrsti, malo malo pa taj Sveti Tamantije Vlastodržac. Čas redovan, čas vanredan,čas pa privremen (kude ga i takvoga izmisliše) ne mož ga navatamo, a u kalendarče ga ne obeležavav s crveno slovce.
– More Nećejaško, će doodiš li el pa da si tražimo drugoga da konobariše?
– Doodim, ne se sekirajte, samo da nabavim pola vijagru, će mi treba.
– Ček be, šće ti pola, za ebanje ti treba cela, a ti doodiš da konobarises na slavu a ne da ebes
– Ma bre, Poli Tiko, necu onodim, oću da podjebavam zatoj mi treba sm polovinka.

*********

Ovaj svetac vrdajući, klizni, vanredni, privremeni, povremeni…bem li ga kako da ga nazovem malo malo pa se desi.
Eve na primer u naš sokak, najavljujev ga od septembar.
Čs se javi Džile Promincla i kaže:
– još dva tri dana pa će se mi krstimo i naša slava će bude,
čs se javi Žika Trepka pa kaže:
– neće da može, zna se da smo mi ovuj godinu presekli slavski kolač pa će budne kad mi oćemo

Nikako brate na svetog Tamatnija Vlastodršca da mu vatimo datum, da znamo kako da se spremimo, d’l da koljemo prase ako će je u mrsno, el da vaćamo ribe ako će je u posno.
Nego, zaboravi da vi kažem i ovoj. Na slavu kod Poli Tiku dolazio je nekad i jedan Vlasta.Ime mu bilo Vlasta, a narod ga od merak zvao “čiča”. Priča se za njega da je mlogo voleo piletinu, al, toj se sg priča, u njegovo vreme toj se neje čulo.
Njega su na slavu vikali ko posebnog gosta jer mu na svetog Tamantija Vlastodršca padao imendan. Ja ne znam, al mi pričali da je on sedeo u čelo astal, a svi drugi mu se klanjali i ruku celivali. Uvek je na slavu dolazio prvi a odlazio kad je teo. Iz neke kuće neje ni odlazio (kad je umreja uramili ga). E kad ga više neje bilo, počeo je i grabež kuj će sedne na njegovo mesto.

*******************

Poli Tika su bili glavni i kod nji se odlučuvalo koj će, kad prođe sveti Tamantije Vlastodržac, na sledeću slavu da sedne u čelo. Prosli put, ete, desilo se da mesto da jedan sedne u celo, moralo je da sedu dvojica. Zika Trepka i Goce Krtinka zasedli na dve stolice i s noge se fatili za nogarke a s ruke za astal i ne pustav, kad jedan pije drugi drzi i obratno. Da gim slucajno ne izmaknu stolice pridrzavav gi Goga Dentalka, Leka Cep i Sloba Globa….eeee, al…
……..
cu se vrnem da nastavim, sm prvo da pometem u moje dvoriste eve gu zena vika po mene cel komsiluk se zveri:
-odma metlu da si fatija u ruke, i toj onuj s pogolemu drsku, kupila sam ti gu kad si reko da ne moz vise se saginjas otkad te spondiloza fatila, nefatila te dabogda. (inače, ovoj nema veze s priču)

NE PLAČI – Ljubodrag Obradović

NE PLAČI Ne plači izlomljena slamko, suze svetlost odnose. Mravi te gone u snu? Ne plači! Spavati ne možeš, dok ja lutam, dok mesecu šapćem, a on posle priča zvezdama, baladu mog kajanja. Ne plači grešna planeto, nećeš se razbiti o mene. Već te ima on, sunce. Već kružiš oko njega, a kružna putanja gubi … Настави са читањем “NE PLAČI – Ljubodrag Obradović”

Ljuba

NE PLAČI

Ne plači
izlomljena slamko,
suze svetlost odnose.
Mravi te gone u snu?

Ne plači!
Spavati ne možeš,
dok ja lutam,
dok mesecu šapćem,
a on posle priča zvezdama,
baladu mog kajanja.

Ne plači
grešna planeto,
nećeš se razbiti o mene.
Već te ima on, sunce.
Već kružiš oko njega,
a kružna putanja
gubi kilometre.

Ne plači.
Plakala si juče,
ali radost ti blistala u oku,
kad si mi kazala
*imam već dečka*.
Sunce zajeca,
pa u oblak pobeže.
Gorda, ti otrča *dečku*
i suze slađe od meda,
on je kupio usnama,
dok su mu za moju
ponudu pričala.

Ne plači.
On te je dobio,
a ja sam kriv.
Oh, samo da ti nisam
svilenu budućnost nudio,
ne bih danas lutao,
ni mrtav, ni živ
i ne bi te ljubio,
pa ostavio,
on tvoj *dečko*
tvoj promašaj.

Ne plači,
ne mogu da slušam,
skriven iza prozora,
u senci dunje.
I ne mogu shvatiti
da zora može postati dan.
Ne mogu, ne umem.
Izlomljena slamko,
ne plači.
Sada smo jači
za patnju.

Ne plači !
Greška ništa
ne mora da znači,
kad ljubav blista
u meni nežna i čista
i kad njena iskra
oprašta zvezdi sve.

Ne plači…

(C) Ljubodrag Obradović

1973. godine, Trebotin

Praštati,
praštati sve.
Uvek praštati,
praštati nije greh.

Postavljeno Wednesday, December 21.09.2005. godine @ 10:03:58 CET od ljuba-trebotin

PRIJATELJI – Milica Perun Ivanović

PRIJATELJI Nekako neosjeto Rastrgali smo nebo sreće Mrakom zemaljskih dana Ogrnuti tijelom  kao odijelom Bez  želja i volje Drveće s crvom ispod kore Kresanih grana do panja Ljudi nježnih osjećanja  Ili  zgasle zvijezde Nad šumom umirućom Zalutali odsjaj snivanja Nad nekim poljem Beznadno dalekim  Prijatelji malo nam treba Trenutak osmjeha Pružena ruka Ljubav prije svega … Настави са читањем “PRIJATELJI – Milica Perun Ivanović”

MilicaPerun

PRIJATELJI

Nekako neosjeto
Rastrgali smo nebo sreće
Mrakom zemaljskih dana
Ogrnuti tijelom  kao odijelom
Bez  želja i volje
Drveće s crvom ispod kore
Kresanih grana do panja
Ljudi nježnih osjećanja 

Ili  zgasle zvijezde
Nad šumom umirućom
Zalutali odsjaj snivanja
Nad nekim poljem
Beznadno dalekim 

Prijatelji malo nam treba
Trenutak osmjeha
Pružena ruka
Ljubav prije svega
Evo nas opet do neba 

Najteži korak je izići
Iz  noći  života
Ne razljuditi se
Ostati Božja ljubav
Biti  svoj čovjek

(C) Milica Perun. Ivanović

IMAGINACIJA – Angelina Radulović Linga

IMAGINACIJA Tužna sam, otključam nekog i pustim suzu, kad vidim njegovu prazninu. Ne naričem nad živima, prizivajuci tvoju smrt, kad ne mogu blizinu. Nema laži, ja je i ne tražim. Zvona od stakla prikrivaju, mrak oko nas. Stidam se svojih demodiranih vrlina, bežim od koraka vremena, gutam ključ, da bih sakrila dokaz. Nema istina, jer … Настави са читањем “IMAGINACIJA – Angelina Radulović Linga”

Angelina Radulović

IMAGINACIJA

Tužna sam,
otključam nekog i pustim suzu,
kad vidim njegovu prazninu.
Ne naričem nad živima,
prizivajuci tvoju smrt,
kad ne mogu blizinu.

Nema laži,
ja je i ne tražim.
Zvona od stakla prikrivaju,
mrak oko nas.
Stidam se svojih demodiranih vrlina,
bežim od koraka vremena,
gutam ključ, da bih sakrila dokaz.

Nema istina,
jer nemamo načina
da stignemo do nje.
Šta ako u svakom od nas ,
postoji ista takva praznina,
kao tvoja.
Plašim se,
da li cu imati dovoljno suza.
Ili možda treba da se smejem?
Da podsmevam se
onom čega se plašim.

(C) – Angelina Radulović
2005 Linga – A.R.

UGAŽENA TRAVA Milica Perun Ivanović

Jesenas već zazimilo Zaledila suza  dubinom srca Posivjela stara tuga vid očinji   Prijatelju slično nam Ni tebi ni meni po mjeri “Ti u grobu ja u garsonjeri” Ugažena trava oko groba Po grudima  cvetaju kaćuni Čekajujći proljeće Hvatam prečice sjećanja  Sunce putanju dnevnu piše Idem da skitam za njim    U garsonjeru užu od groba Ne vraćam se   … Настави са читањем “UGAŽENA TRAVA Milica Perun Ivanović”

Milica IPJesenas već zazimilo

Zaledila suza  dubinom srca

Posivjela stara tuga vid očinji

 

Prijatelju slično nam

Ni tebi ni meni po mjeri

“Ti u grobu ja u garsonjeri”

Ugažena trava oko groba

Po grudima  cvetaju kaćuni

Čekajujći proljeće

Hvatam prečice sjećanja

 Sunce putanju dnevnu piše

Idem da skitam za njim 

 

U garsonjeru užu od groba

Ne vraćam se   prijatelju više

Pjesnici su osetljiva roba

Stižu tamo gdje druge  treba vući

Vitomire nemire

Kako smo mi kvarljiva  roba

Brzo stignemo pod travom

Daleko od vječnosti dalji od groba

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ – Дуле Р. Пауновић

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ Када ти је суза лице опекла ти си понизно клекла и била си спремна да ме молиш јер си веровала да ме волиш.   У мени, срушила си један свет и згазила цвет, онај цвет за тебе што сам чувао …ветар му је лати одувао.   Сећање је само остало и лишће опало … Настави са читањем “ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ – Дуле Р. Пауновић”

ЗГАЖЕНИ ЦВЕТ

Када ти је суза лице опекла

ти си понизно клекла

и била си спремна да ме молиш

јер си веровала да ме волиш.

 

У мени, срушила си један свет

и згазила цвет,

онај цвет за тебе што сам чувао

…ветар му је лати одувао.

 

Сећање је само остало

и лишће опало

…то је све.

 

Сада мени свићу зоре сиве

а ноћи су ми дуге, предуге:

без сна и снова, пуне туге

 

… а теби ?

Дуле Р. Пауновић