Месец: март 2009.

ПРАВДА

Живот који живех све благо ми је био

а сада, у самоћи живим, у њој сам гнездо свио.

Нада се искрала, изгубих је у младости

и све пусто оста, нигде нема радости.

 

Године многе, године сада већ прошле,

старост се зову, по свој данак су дошле:

клекнуо бих да молим, али га морам платити,

зар је важно хоће ли један старац патити ?

 

Каква је сетва била, таква је сада жетва,

ко каже да Бога нема, да не стиже клетва ?

Има Бога, стиже клетва… само касно.

Није ми било, али сада ми је постало јасно:

 

дечје сузе не могу платити својим сада,

дечји смех не могу вратити никада,

са замишљеног лица не могу скинути сету

а не могу променити ни судбину проклету.

 

Да је правде по мери дела, вечност да трајем:

грехе да испаштам, да их за живота не окајем,

– мало је то, сви снови мркли мрак су били,

у чежњи и страху у вечност су се преточили.

 

Без наде сам, не молим, чекам свој судњи час

– у самоћи, и када чујем казну и Бога глас,

крикнућу да Га надјачам: правде Боже,

правде… казни ме по делу и неделу – строже !

 

                                                           Дуле Р. Пауновић

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

БЕЗБОЖНИК

Прекријте и уклоните знамења вере,

погасите сава кандила – да завлада тама,

и свеће, да се са душе грех не спере,

очи склопите, да ноћ буде без плама.

 

Бога сам само за трен среће молио,

крсну славу сам славио, колач секао…

А ноћи дуге  над судбином сузе сам лио

и стрпљиво из даљине сина сам чекао.

 

Бог ме и сада са презиром слуша

а ја желим, на трен, мука да завлада:

да чује док у самоћи јеца моја душа,

 

сузу док пада када нестаје нада…

Да Он у мојој патњи проживи једну ноћ

па ћу и ја вечно поштовати Његову моћ.

 

Дуле Р. Пауновић