Месец: март 2009.

ГОВОРИЛИ СМО ТАКО

Тих давних година, година младости

говорили смо једно другоме:

Ти си моја једина љубав,

Ти си сва моја срећа,

Ти си мој смисао и циљ живота

Ти си сва моја радост…

 

Говорили смо тако,

понављали смо то безброј пута

и веровали смо да изговарамо праве речи

магичне, које ће нас вечност задржати заједно

и били смо зато срећни, срећни…

 

Говорили смо тако

и даровали смо једно другоме

све што двоје заљубљених могу даровати

само једно другоме:

крв и душу, тело и радост, патњу и смисао…

и били смо зато срећни, срећни…

 

Говорили смо тако

а живот је кренуо својим токовима,

и оно што смо говорили

путеви изгубљени у даљини учинили су нечујним

везе, које су нас тако чврсто спајале,

постале су танке до невидљивости

па нисмо осетили када су пукле и нестале.

 

А ми… ми смо ишли, ишли, ишли…

свако на своју страну,

а да тога нисмо били свесни,

ишли смо у заборав једно другога

нестајали смо… и нестали

а да тога нисмо свесни ни данас.

 

Дуле Р. Пауновић

                БОГУ НА ИСТИНУ

Дошло је време али ја још не могу

да одем на истину Богу,

незнам шта у том часу да му кажем

а не бих да га опет лажем.

 

За све оно што сам згрешио до сада

опростити ми неће никада:

ни Он, ни драги моји а ни људи,

рећи ће: да му се суди.

 

Једна пресуда је већ пала:

да више немам идеале, остала је будала

а моје кости да почивају у земљи не могу,

 

и то ће бити мило и људима и Богу.

И на овом свету да се довека мучим и патим

али да грехе не могу да окајем и платим.

 

Дуле Р. Пауновић