nema u tome nimalo poezije
što ti (ne)moćna mesečina
kroz otvoren prozor natapa postelju
u kojoj spavaš snom bivšeg grešnika
ti odavno ne sanjaš detinjarije
kao što su poetski prizori prirode
i prazne pesničke predstave o ljubavi
ne sanjam ni ja
budna
naslonjena na smešan mesečev zrak
i oslonjena na tvoje utrnulo rame
gledam te kako spavaš
i slušam najveću poemu ljubavi
koju mi neće priznati suptilni čitaoci
jer nema nimalo poezije
u šumu tvoga disanja
što prelazi u lako hrkanje
teško da išta uzvišeno ima
kad te ovlaš dodirnem da se okreneš i prestaneš
i ti me nesvesno dotakneš usnama
usnuo
u ovoj prostoj priči o potrošenih dvoje
i neistrošenoj proznoj niti o običnom životu
(koji nemam sa tobom)
a kojom vezem svilen jastuk groba mog
na tvome ramenu
daleko od poezije
i njenih (ne)utešnih laži o ljubavi
(Прочитано: 56 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.111 пута)