Ознака: поезија

МАГЛА…

Ту на мисли моје
и на живот цео
спустила се магла
неки тамни вео
по сећању лутам
твоје лице тражим
а оно ми бледи
и од мене бежи
Ту на моје срце
којим сам волео
спустила се туга,
горак венац сплео
да је камен било
не би заболело
али срце живо
волети је хтело
Ту на очи моје
што гледаше за те
роса суза паде
остале ми пусте
сада и не видим
од те магле густе
као слеп ходам,
јер те душа исте
Што у магли живим
своје снове кривим
превари ме горко
моја жеља дивна
те проклињем судбу
што је на ме кивна
куд ми сунце узе
тамну маглу спусти…

Братислав Богдановић

ОКАМЕЊЕНО СРЦЕ…

У твојим очима
радост и тугу сам срео
заволех те,
а да нисам знао,
да нисам смео
У твом осмеху
своје сам снове угледао,
са њима ти душу дао
па сломљен у понор пао
Са твојих усана
отров и мед сам пио
на корак од среће сузе сам лио
само да бих стобом био
У твојим недрима
своје сам руке крио
над тобом ко сена бдио
на твојим бедрима
најлепши сан уснио
Ал у твојој души
не нађох ништа
ту крај мог губилишта
окамењено срце ти стоји
љубави лажне и не броји
страшћу, болом и сновима
оно се храни, да воли не уме
већ љубав сваку
само сахрани…

Братислав Богдановић

БДЕЊЕ…

У усуду судбине,
у свету тишине
тамо, где је царство тмине,
моја љубав спава.
Сузом окупана,
мојом руком закопана.
У бездану горчине
жеља што не мине,
срце моје цепа,
док ти мртвој тепа
У бескрају таме
моја душа лута
Ту на гробљу снова
наше снове тражи
Свака успомена
сад је само сена
вихором живота
о хриди разбијена
Споменици сада
другови су моји,
сваки од њих
као болан сведок стоји
да у мени живот
више не постоји.
Утвара сам само
што у трансу хода,
док од чежње сломљен
на твом гробу бдим…

Братислав Богдановић

ЉУБАВ ИЗ ПЕПЕЛА…

Не будите ме овог јутра
не желим без ње сутра
нек стане зора што свиће
јер празно је моје биће
Не зовите ме да устанем
јер ја умирем
хладим се и нестајем
да постојим престајем
Не плачите замном
туге ваше нисам вредан
кад љубави остах жедан
пустите нек сагорим
у пепео се претворим
и из пепела је волим…

Братислав Богдановић

САЊАО САМ…

Сањао сам
како одлазиш
на крилима ноћи
у шапату ветра
бледиш и нестајеш
као трачак светла
Сањао сам
да крај мене ниси
да те нема
и да не знам где си
да у мени
увенула ти си
Сањао сам
без тебе да се будим
у јутру без сунца
у зори без росе
у постељи празној
без твоје косе
Сањао сам
како те губим
трагове твоје
како љубим
у сну без тебе
себи да судим
Сањао сам
и умро у сну
јер чему живот
кад ти ниси ту…

Братислав Богдановић

ШАПАТ…

Када бих ти
шапатом могао рећи
шта у сновима
својим сањам
испричати причу
о нашој срећи
како спокојан
крај тебе спавам,
Речи моје
текле би саме
ко песма нека
усред таме
и док ти очи
у мраку сјаје
опијена слушала би шапат
што не престаје,
А када умор
очи ми склопи
ти сан и шапат
пољупцем стопи
док глас што шапће
замире на уснама твојим…

Братислав Богдановић

ГДЕ СИ…

Где си сада дал си сама
плаши ли те ноћна тама
дал ти мисли к мени беже
у грудима туга стеже
ил си нашла љубав нову
срећу са њом ти да делиш
јер се као птица нека
са јесени другом селиш
Где си сада шта ли сањаш
после свега мирно спаваш
ил те можда савест пече
прошлост наша сетом сече,
крадем ли ти сузу неку
сузе моје за те саме теку
Где си сада да ме пустиш
док те волим ја да умрем
па да мртав онда сањам
како срећан стобом спавам…

Братислав Богдановић

ШТА ЈЕ ЉУБАВ…

Шта је љубав
до чаша боли
што срце кида
зато што воли,
шта је љубав
до прегршт снова
што временом
од стајања избледе
шта је љубав
до силна жеља
да се споје
уздрхтала тела
шта је љубав
до чежња голема
да си са неким
кога нема
Шта је љубав
до срећа на трен
што брзо прође
и опет си сам
шта је љубав
до предиван сан
што га сањаш
у животу сваки дан
шта је љубав
до све то
и још много више
оно због чега си жив
и зашто се дише
што душу храни
и песме пише
Па макар била само
бол, чемер и јад…

Братислав Богдановић

БУРА….

Жеља твоја као море
о гребен се мој поломи
сваки талас што те носи
страсти мојој сад пркоси
И док телом твојим пламти
жудња болна, жеље страшне
глад твоју блудом храним
ту пожуду да сахраним…
Жеља моја пламен луди
хоће копљем да ти суди
мисли ваљда да се бојиш
док пред њиме храбро стојиш
Просто ме ка теби мами
за бој страсти док смо сами
жедну да те ја напојим
силном снагом, дахом својим..
У тој борби љутих жеља
кад олуја бурна прође
па се стиша бука, јека
немир опет жељно чека
мирно море и крај њега гребен луди…..

Братислав Богдановић

СЕЋАМ СЕ…

Сећам се дана када си отишла
те љубави што се ломи и кида
танка је била та нит да те задржи
ни окренула се ниси,
а ранила си ме до сржи
Сећам се како гледам за тобом
док у мени све се слама
сваким кораком све си ми даља
рањено срце, душа остала сама
Сећам се мрака како се спушта
док нем и сам стојим чекајући
да се вратиш и растераш таму
Свега се сећам заборавио нисам
те очи и осмех због којих живех
Од сећања живим душу ми хране
не дам да време успомене брише
јер са нестанком њих
и мене ће да нестане…

Братислав Богдановић