Недодир зида камене капије ‒
Заборави ме кад ти срце студи
И баци сећање на оштре хриди
Да наше руже пупољак убије
Жеља оживи камене капије –
Заборави ме кад те жеља буди
Испружиш руке – немирне жуди
А блесак из туђег ока их свије.
Страсти су тамне камене капије –
Заборави ме кад зорење сунца
Ослика усне из ноћног пољупца
И зраке на туђе косе ти расеје.
Сећање руши створене капије –
Сети се мене када страх те ломи
Са сјајем зеница у дивљој шуми
Порушићу све сурове капије
Љубав отвара тврдокорне капије –
Сањај ме кад се усне сете вреле
Чежњивога лета напете нам стреле
И блеска муње јужњачке олује.
Потражи ме јер сам кључ за твоје сне –
Отвори свог сетног срца капије
Руке кад пожеле да славе нас двоје
А усне уздрхте од чежње нам вечне.
Наћи ћеш ме на капији каменој –
Волећу те нашом песмом љубавном
И заробити те жељом бескрајном –
Ослободићу те на капији цветној.