Nemam lepotu o kojoj sanjam
pa tražim svuda da nadjem tvoj lik
a tamo daleko u gori zelenoj
čuo sam jasno nestvaran krik.
Potrčah tamo, a ono – srna,
ranjene duše pa majku traži,
oh, slobodno pridji, kod mene dodji,
rane sve tvoje ovde ublaži.
I onda vidim, nije to srna,
nisu to boli koji se leče,
nije to prošlost koja je bila
ona što tebe jadi i peče.
Ja dobro vidim, nije to srna,
pa ti si, moja najlepša dušo,
izadji iz šume, dodji kod mene,
budi mi deo svakog svanuća,
izbriši davnine, zaživi sada
ljubavi one, za mene i tebe.
(Bgd, 05. Jun 2017)
(Прочитано: 45 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.476 пута)