Jesen je prošla, lišće je palo,
tragove naše snegovi kriju,
vetri zavijaju, pustoće nek’ viju,
a mi smo van toga, u duši isti,
i jeseni nema i nema zime,
k’o nekad onakvi, isti u biti,
živimo prošlost i živimo sada,
to nije prolazno, to nije malo,
ne kao jesenje lišće opalo.
Ja stvarno ne plačem, to tuži duša,
ja suza nemam za tuge protekle,
a kada se smejem, moj osmeh nije,
to duša se raduje jer misli na tebe.
I uvek od mene te misli idu,
misli ka tebi,
misli za nas.
Sa tornja gledam sva naša vraćanja
na otiske ostale u dalekoj travi,
nasipom onih presrećnih susretanja
pa zatim nesusretom dalekih sudbina
i uvek te vidim,
i vidim te stalno,
i vidim nas opet
i samo nas,
odavno…
I znam uvek, i znam ja stalno,
vratićemo nas tamo gde smo i bili,
gde jesmo snili, gde jesmo mili,
u one okvire prošloga sada,
da radost vlada, da slika nema,
da stvarnost bude, a ne dilema,
da ovde jesmo, a ne da nismo,
da samo jesmo,
opet da jesmo,
to uvek znam…
Jedna je mladost, jedno je vreme
i opet biće kad skinemo breme
težine ove stisnute nama,
da nisam sam i nisi ti sama,
da moja jesi kao što jesi
i kada si ovde i kada nisi,
ti jesi
a jesi…
(Bgd, 25.dec.2017)