ВРАЋАМ СЕ КУЋИ РОДНОЈ – Драгојло Јовић

Времена су прошла многа,
А у мени жеља силна,
Да ме ноге опет врате,
На огњиште пут планина.

Баш ту где је први,
Чуо ми се глас,
Да топлину старог дома,
Осетим на час.

Док ме ноге кући воде,
Кроз сметове и брлоге,
Вучја стопа и пртина,
Једини ми траг.

Под ногом ми дедовина,
Старе куће праг,
Сетно жалим што одавде.
Отеро ме враг.

Сад домаћин куће моје,
Стари Вук је сиве боје,
Па кад виде придошлицу,
У страну се мало склони,
Ал се пита откуд ови.

Кућу моју присвојио
И младунце накотио,
Па огњиште моје неда,
Правила су вучјег реда.

Очи у очи, он поглед скреће,
Осећа зверка да ту нема среће,
Да је само станар куће моје био,
И залудно веровао да је победио.

Вреле ми сузе низ лице лију,
Плотови пали не штите авлију,
На кући отворени прозори и врата,
А у селу нигде, комшије ни брата.

Кош и амбар, старе штале и торови,
Све покрила трава и корови,
А шљивици сви на старце личе,
Све је пусто, ништа се не миче.

У гостинској соби, где су вуци били,
За собом су брлог оставили,
Само слика мог Светог Илије,
Са зида ме гледа, погледом милује.

Из очију иконе свете, видео сам пламен,
Радост славског Свеца што ми праг сачува,
Да га Вуци не запале, да га Вуци не поруше,
У времена ова луда, с ветровитог мога брда.

© Драгојло Јовић