УСПАВАНКА
Jедино тебе нема, а само ти постојиш,
да могу да чујем како дишеш сада
била би ми најлепша успаванка…
Једино тебе сањам, осећам дамари твоји,
одзвањају као ехо што ме у живот враћа…
А, нема те,
не знам ти ни боју очију,
нити гласа, бат корака и осмех
како ти стоји…..?
Да ли ћеш сан остати, као мелем или казна,
или дан док минуте твог доласка бројим?
Једино тебе нема, а само ти постојиш,
да могу да заспим сигурна уз тебе
звезде би засијале јаче чини ми се…
Некада осетим покрет, као ветар дoдирне ме,
то твоја душа можда несвесно тражи своје….
А, нема ме,
не знаш ми ни боју очију,
нити гласа, бат корака и осмех
како ми стоји…?
Да ли ме и ти сањаш, или те таласи вуку,
топле руке и странице књига које и не бројиш?
Шта ли је истина?
© Миладиновић Сандра