SENI PROSLOSTI
Zar ne osecate da nas grad dise,
tu gde se seni proslosti micu,
gde Lazarica uspravno stoji,
i nemo prica svoju pricu!?
Sada je neko olujno vreme,
sto rusi stabla iz korena,
sve polagano umire, vene,
a Lazarica za navek stvorena!
Opominje ona sve svoje duse,
hrabri ih nekad, kat-kad utesi,
ona je majka svih pokolenja,
da zlo ce proci ona ne gresi!
Ja cujem njene uzdisaje,
i srce sto i sad bije ko mlado,
i cini mi se da nekad seni,
nasim ocima gledaju gradom!
Zrno sam peska ovoga sveta,
ali znam njene nebeske ruke,
staze do nje su staze coveka,
ko do njih dodje- eto mu luke!
I cujem cesto topot kopita,
odzvanja ko nekada uz nasu reku,
zagor, stit i tup zvuk maca,
cuje se kada vetar piri!
O Lazare cedo naroda,
u nama si i vecno zivi!
Maj’ devo, smelo podigni te divne oci,
ko nekada zamahni rukom devojackom,
raspleti kose i iz njih bozure
poleti u zagrljaj ratniku mladom!
Znam bice bolje s’ verom i nadom!
O seni proslosti ………!!!!!!
© Miladinovic Sandra