РАЈСКИ ОТИСЦИ СТОПАЛА
Усне сочне као распукле брескве
Као јагоде зреле
маме уздах
попут ноћи вреле…
Стотину лета
Стотону зима
Један ја разлог
Што се отима тренутку
Пали машту
И заборавља на предрасуде…
Осуде….
Суде ли то измаглице
Тренутку немоћи – свемоћи,
Осушене гране, олисталом прлећу…?!
Празна корита, набујалој реци…
Што са ветровима ружа
Сласт просипа врлетима
И нови живот отима забораву?!
Суде ли то једноличја бојама свемира,
Јер их је слабост натерала на горчину
Па им се пелен слива низ грло
А шаке ~жељне~ дуката
Вапе за пакленом згариштима,
Не би ли заборавили на стид?
Није ли то врисак безнађа
Што мржњу рађа
И кује од злата рђу?
Усне зреле као нар
Вреле као пустиња у подне
Траже оазу сродног генетског кода
И док се руке сплићу
У невиним дрхтајима
Роса почива на челу
А полен просипа пупољцима
Речи постају сувишне
Јер мед тако лепо мирише
На рајске отиске стопала!
© Mиладиновић Сандра