МИРИСИ ДОЛА
Шушти ми лишће под стопалима,
сећа на једну давну причу,
давну ми причу пред очи ниже,
пред очи усуд семена ничу…
И магла нестаје јутарњег свитања,
шире се зенице као да гледају,
као да гледају поља што орише,
поља што орише и мира не дају…
То слика беше орних лутања,
када тек спознах пролећа блистање
пролећа блистање за само три дана,
за само три дана заблуди листање!
Пролистах и ја са њиме тада,
свици најавише летње магије,
летње магије са топлим кишама,
са топлим кишама и струне шаргије!
Струне ме шаргије и сада вијају,
и ова јесен ко’ она давна,
ко’ она давна косу ми мрси,
косу ми мрси та жива рана…
Тихо долази вече лутања,
вече лутања што звезде ниже,
што звезде ниже једну до друге,
једну до друге да су што ближе…
Бојим се понекада ове најезде,
ове најезде јесењих кола,
јесењих кола што заборављају,
што заборављају мирисе дола!
(с) Миладиновић Сандра Мајра