Ђурђевданска молитва
Опет је молитва била моја мисао,
са мирисом тамјана најбољи мелем,
прошлост је банула тихо и смишљено,
али је свитање однело чемер….
О светињу се никада не оглушујем,
моја тишина постаје њен бит,
а све су тиши моји кораци,
и све блажи моји осмеси уз њих….
Јутрос сам тепала сеници крај прозора,
врпољила је главицом сва зачуђена,
онда се устремила пут брега оног,
а клепет крила остаде сведок…
Знам опет ће наићи искушења,
врцаће варнице око њих,
и та у мени прастара жена,
грлено запеваће омиљени стих….
Нека сам она и не горим,
ватреним стрелама нек прожет
је мој лик,
а моја душа нек је извор уздаха,
а руке сав дрхтај вековни….
На оној бисерној паучини,
што измаља на ивици месеца,
скрила се тајна из недара,
титрају откуцаји срца….
Сведок сам да се бегом шапуће,
и чека избегавани позив,
са Ђурдђевданом је гора зеленија
молитвом опила кроз птичји одзив….
© Mиладиновић Сандра