8.СОНЕТ – ЗА ПОНЕТИ – Милош Ристић
Ел’ си ти из Србије
Еее! Мајкеетии!
Е онда узми ове стихове
И носи за понети!
А кад стигнеш тамо
Реци свима, домаћим гастарбајтерима:
Чувајте се само:
Још Срба има!
И да се не крију, иза уметности
И да уметност није ,,умети нос носити“.
Ако су једном пљунули име Србије, дај их покосити!
И не само њих, нег’ цео Балкан!
Нек схвате живот историју и дан!
Дан је за Србина дан!
© Милош Ристић
ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ – Радмила Лазић
Требало би да имам новог љубавника,
овог да се ратосиљам
као конзерве којој је истекао рок употребе.
требало би брза кола да возим
кроз прозор коса да ми вијори
као код какве розамунде
што на коњу језди.
такве песме пишем.
требало би до подне да спавам,
да се излежавам на широком кревету
као полегло жито по “мајчици” земљи.
требало би да не марим за време;
да не каскам, да не журим.
да испијам дан за даном, до дна – наискап!
ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.
па, опушке – под потпетицу!
речи на жар. врућицу у песме.
такве песме пишем.
требало би уску хаљину да носим.
рамена крзном да огрћем.
на високе штикле да се пењем.
да се нафракам и накинђурим,
као божићна јелка – да ме не препозна ни рођена мајка.
требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.
да певам и плешем до три изјутра.
да сам свесна својих женских дражи
кад ми какав пастув приђе.
такве песме пишем.
требало би да ме не дотичу
жаоке, бодље, бумбара и оса.
марамицом као кап зноја са чела
да обришем сваку бору, бригу.
требало би да имам довољно лове
за кирију, порез и још приде.
лова добро дође кад понестане осталога.
кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.
с ловом могу дисати на кредит!
требало би тело своје да сунчам
на каквој стени,
далеко до докова суноврата.
требало би из земље апатије
у земљу жеља да емигрирам,
све да желим ничег да се одричем.
требало би у миришљавој пени да се купам
жилет вени да примичем.
такве песме пишем.
(Радмила Лазић, Такве песме пишем, из збирке Дороти Паркер блуз, Просвета, 2003)
Домаћин човек – Зоран Христов
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари!
Мислим, швалерација, и тако то,
Ја сам домаћин човек!
Данашње жене воле мазне и намирисане
ко оне, Боже ме прости,
а ја и неокупан легнем!
додуше, само кад је сезона
и не у кревет него у сено
да ујутру не губим време.
*
Нисам ти ја, брале,човек за те ствари.
Мислим, политика и тако то.
Ја сам рођен да рмбам
од сванућа до касно у ноћ
и да у небо гледам
да ми киша не сјебе труд.
Ја сам домаћин човек
код мене празна слама под стоку иде
немам кад да је, изнова, млатим
ко ови, Боже ме прости.
*
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари.
да лажем, крадем и тако то.
Ја сам домаћин човек
прво држави дам што је њено
порез, прирез и све што тражи
и нема везе што је све мања
а ових, Боже ме прости,
џаболебоња на њеном јаслу
из дана у дан све више има
док ја за њиву раднике тражим.
*
Нисам ти ја, брале, човек за те ствари
секс, дрога и рокенрол
Ја сам домаћин човек .
Новине немам кад да читам
а телевизор, Боже ме прости
лупа глупости!!
Да не кажем не зна шта прича.
Све вести чујем кад падне ноћ
а ја одем пред задругу
и попијем једно, два, три пива
што каже народ, ладна ко змиче.
*
Ја сам ти, брале за поштен живот
што би се рекло, за данас, глуп.
Онај што не да на своје
али и једнако поштује туђе.
Нисам од оних, Боже ме прости
што се савију како ко дуне.
Ја све што мислим гласно кажем,
домаћин човек, кажу у селу.
Сад, кад још мало загуди север
а ја насецкам кисео купус
па преко њега грувану, љуту
у поверењу, заболе ме….!!
© Зоран Христов
СЛАСТ УСАНА – Милка Ижогин
Данас,
Данас ми недостаје
Сласт усана
Не за пољупце
Већ за хвале велике!
Сласт усана
Нису само пољупци
То су речи
То су и загрљаји.
Загрљаји срећне деце
И њихове деце
Загрљаји пријатеља
Загрљаји окружења мог!
Сласт усана, спустих целив
На иконе свете и молим их
Да чувају пород мој
И све драге моје!
© Милка Ижогин
