Пеко Лаличић
МОЈ АФОРИЗАМ
КОД НАС И УНЕРЕЂИВАЊЕ ИДЕ
ПО УСТАЉЕНОМ РЕДУ.
Пеко Лаличић, Мој афоризам
Пеко Лаличић МОЈ АФОРИЗАМ КОД НАС И УНЕРЕЂИВАЊЕ ИДЕ ПО УСТАЉЕНОМ РЕДУ.
Dodir istine – Aleksandar Jakšić
Otvaram oči! Prva misao kao oblak pun želje i nade, pred tuđim satima hromog kretanja ni mrtav da ne osećam, ni živ da se pokrenem niti motivisan da se prilagodim ništavilu umotanom u ukrasni papir poklon kao nagrada za preživljavanje gaženje po pepelu izgorelih imena i prezimena… nekih stranih ljudi koji imaju isti pasoš, govore … Настави са читањем “Dodir istine – Aleksandar Jakšić”
Otvaram oči!
Prva misao kao oblak pun želje i nade,
pred tuđim satima hromog kretanja
ni mrtav da ne osećam,
ni živ da se pokrenem
niti motivisan da se prilagodim
ništavilu umotanom u ukrasni papir
poklon kao nagrada za preživljavanje
gaženje po pepelu izgorelih imena i prezimena…
nekih stranih ljudi
koji imaju isti pasoš, govore istim jezikom
ali ipak nerazumljivim
za hvalisavce, očiju boje krvi,
ukočenih pokreta
negde kao predlog za nestajanje
nekud, nekad, nešto, nikud…
sve reči što se nazivaju jeres.
Zlobna prilika da se obuhvati svest
na dlanovima koji skupljaju suze
iz dubine nekud, nekad, nečim
ničim ugrađenim prostorom mira,
traganje, traženje, tihovanje, tumaranje
ka, kuda, kroz poimanje istine
želja za istinom
opasnija od mudrosti
teža od praštanja
ostaje nepoželjna istina.
*** Radenko Nastić
Ko rešetke neke stoje oko mene Nevidljive niti umom ispletene. Kad bih da se vinem,one me okuju Korak mi sputaju i misao truju. Zaustim da kažem,a već čujem eho Nepoznatih reči koje ne bih reko. Hteo bih da bežim,u prazno kroči noga, Sklopim oči,ćutim,nigde zvuka,senke,Boga. Za tren ih raskujem,u slobodu hrlim Već sledećeg trena hladni … Настави са читањем “*** Radenko Nastić”
Ko rešetke neke stoje oko mene
Nevidljive niti umom ispletene.
Kad bih da se vinem,one me okuju
Korak mi sputaju i misao truju.
Zaustim da kažem,a već čujem eho
Nepoznatih reči koje ne bih reko.
Hteo bih da bežim,u prazno kroči noga,
Sklopim oči,ćutim,nigde zvuka,senke,Boga.
Za tren ih raskujem,u slobodu hrlim
Već sledećeg trena hladni okov grlim.
Iscrpljen bežim u sebe,ko u pustoš neku
I zurim u nebo,lišće, reku.
Sa listom što trune,slutim i ja,još me ima
u oblaku jednom,nestvarnom od dima.
РУЖА И ЈОРГОВАН – Миладиновић Сандра
РУЖА И ЈОРГОВАН Сањам о љубави вечној а, знам бисер је на дну океана, јер љубити то је друго, а, волети моћ и трагање, без краја до свитања! И знам била сам слепа када сам сликала дахом, или међ зрнима песка, наивно и слатко, јер колевка се полако љуљала и свијала своје чедо, нежно, плачно … Настави са читањем “РУЖА И ЈОРГОВАН – Миладиновић Сандра”
РУЖА И ЈОРГОВАН
Сањам о љубави вечној
а, знам бисер је на дну океана,
јер љубити то је друго,
а, волети моћ и трагање,
без краја до свитања!
И знам била сам слепа
када сам сликала дахом,
или међ зрнима песка,
наивно и слатко,
јер колевка се полако љуљала
и свијала своје чедо,
нежно, плачно и бледо!
Румена ружа је расла,
крај мирисног јоргована,
у години цветали су заједно
само једном,
а, живели једно за друго
годинама!
Ја видим многе људе да трају,
усреће ме и наставим даље,
али, када истина груба
дубоко зарије канџе,
ја жалим себе због илузије,
јер срећа је ређа но иначе!
Мање је људи…
од срца у њиховим грудима,
мање је искрених речи,
чији су извори рођени,
да буду прозори светлости,
и вође другим људима!
Предаја без битке,
и порази све у реду,
погажени вртови што личе
на сујету и беду,
очи без вере и руке
што грле кроз тмину слепо…
Предаја без битке или бол
попут огња што ломи или јача…
Није ли сасвим све једно?
Али она одолева…
Румена ружа још расте,
крај мирисног јоргована…
У години цветају заједно
само једном,
а, живе једно за друго
годинама!
© Миладиновић Сандра
OSEĆAJ — Marina Adamović
Znala je da greši i pogrešila je Videla je kraj – trajanje je okončala Sad gleda u nebo htela je u podneblje Osetiće oseća život za osećanja osećaja nema kamin(n)gs
Znala je da greši
i pogrešila je
Videla je kraj
– trajanje je okončala
Sad gleda u nebo
htela je u podneblje
Osetiće
oseća
život za osećanja
osećaja nema
kamin(n)gs
I SMRT SE PLAŠI — Marina Adamović
Kako se rodio, na svet je gledao s puno strepnje , očajanja i puno dvoumljenja Sve je radio kao osuđenik, odbačenik kao molitva bez odjeka… Dani su mu isticali noći su mu isparile, postao je što je bio usamljenik na samrti; Nakon svega smrt zadrhta – i još uvek drhti drhti kamin(n)gs
Kako se rodio,
na svet je gledao
s puno strepnje , očajanja
i puno dvoumljenja
Sve je radio
kao osuđenik, odbačenik
kao molitva bez odjeka…
Dani su mu isticali
noći su mu isparile,
postao je
što je bio
usamljenik na samrti;
Nakon svega
smrt zadrhta –
i još uvek
drhti
drhti
kamin(n)gs
***Radenko Nastić
Sinu zvezda-Eno!Eno!… Aleksandar Blok Dodirnem li te,ko zna? Raspršićeš se kao san. Možda si samo iluzija. Da pojmim misli ti tok nije mi dano, Al zato paučine fino tkanje Po crnoj odori neba noćnog Nalik je na laskanje. Pločica u mozaiku? Za pozdrav ispružena ruka? Maštom Tvorca uobličen gest? Šta si? Kakva je poruka Ispisana … Настави са читањем “***Radenko Nastić”
Sinu zvezda-Eno!Eno!…
Aleksandar Blok
Dodirnem li te,ko zna?
Raspršićeš se kao san.
Možda si samo iluzija.
Da pojmim misli ti tok nije mi dano,
Al zato paučine fino tkanje
Po crnoj odori neba noćnog
Nalik je na laskanje.
Pločica u mozaiku?
Za pozdrav ispružena ruka?
Maštom Tvorca uobličen gest?
Šta si? Kakva je poruka
Ispisana ti u liku?
Perspektiva uspona jeste pad,
Ali sužavanje prostora
Bezbolnijim se čini
Kada naziremo svetlost u daljini.
ЧАША ВИНА – Ивана Зајић
ЧАША ВИНА Кад у септембру јесен дође, Виноград миром замирише Па просто мами на слатко грожђе, За којим данима срце уздише. Вино се точи док ветар дува, Штити од мраза тело наше, Душу од душмана оно чува, Ма само нек су пуне чаше. Када се пева и кад су славља, Кад срце обузме нека милина, … Настави са читањем “ЧАША ВИНА – Ивана Зајић”
ЧАША ВИНА
Кад у септембру јесен дође,
Виноград миром замирише
Па просто мами на слатко грожђе,
За којим данима срце уздише.
Вино се точи док ветар дува,
Штити од мраза тело наше,
Душу од душмана оно чува,
Ма само нек су пуне чаше.
Када се пева и кад су славља,
Кад срце обузме нека милина,
Кад се за славским столом наздравља,
Наспи тад препуну чашу вина.
Вино нек загрева тело наше,
И зима кад је, нек сунце сине,
Нек куцају се за столом чаше,
Па здрав ми био, мој домаћине!
Ивана Зајић
JА САМ ЛИСТ – Миладиновић Сандра
ЈА САМ ЛИСТ Овај лист што шушти испод слоја снега, ја сам – знам то душо моја снена… И та тајна неба док корачам горе, а, облаци пријају као мирно море! Око срца топло док ритмично куца, још осећам усне што ме сву ноћ маме, љуљала се барка ко’ немирно море, али, зора и ја … Настави са читањем “JА САМ ЛИСТ – Миладиновић Сандра”
ЈА САМ ЛИСТ
Овај лист што шушти
испод слоја снега,
ја сам – знам то душо моја снена…
И та тајна неба док корачам горе,
а, облаци пријају као мирно море!
Око срца топло док ритмично куца,
још осећам усне што ме сву ноћ маме,
љуљала се барка ко’ немирно море,
али, зора и ја остале смо саме…
Најпе сам плакала дуго у тишини,
јастук се напио као у меани,
зрак ми таче зенице и када се спојише,
ко’ муња ми јутро лекцију раздани!
Ја сам онај лист што шушти,
испод слоја снега,
одавно опао са зелене гране,
али, пламен у мени још увек трепери,
и гледају замном очи разуздане…
Не, не значе ми, но ипак ми годе,
нису моји дани јоште одбројани,
ту још живот брза испод моје коже,
ко’ планинска река што дол би да плави!
Као да сам заспала неким мирним сном,
да душу ојачам ко’ челик је калим,
јер долазе изданци са новим пролећем,
олистаће гране, васкрснуће дани!
Ја луда сам била када сам патила,
и крила ломила самој себи бесна…
И крива сам била што сам се гушила,
можда ипак тај пут беше неизбежан!
Сада осећам матицу што ме силно вуче,
јаче и јасније сва ми чула буди…
А, из мојих груди је глас одјекнуо,
не боли ни бич ни људски суд сулуди!
© Миладиновић Сандра
БЕДЕМОМ
Правили смо круг кроз добар део града, једним делом ишли бедемом (крај реке) чињеним да каква поплава не надвлада варош; недовољно финим за, на ногама ти, балетанке меке… Фино ме је опијала сила да кренем у атак у ком неки ритер, бранећи свој, креће на друге вере свет… И даље нас је грлио чудно црн … Настави са читањем “БЕДЕМОМ”
Правили смо круг кроз добар део града,
једним делом ишли бедемом (крај реке)
чињеним да каква поплава не надвлада
варош; недовољно финим за, на ногама ти, балетанке меке…
Фино ме је опијала сила да кренем у атак
у ком неки ритер, бранећи свој, креће на друге вере свет…
И даље нас је грлио чудно црн мрак
и пратило шибље никло ко за авет…
Атак: дотачем те, једва, у пределу лакта,
да застанеш само, да нешто ти пробам рећи.
Још, ако приђем до усана твојих довратка,
пољупцем бих изнео ти све што не умем говорећи…
Но силе су отишле за одломак трена,
као да их је ветар растерао пољем пустим, голим…
Причала ми је, после, и та ноћ заљубљена
да сувише рано почињем да волим…