www.poezija.rs

iščitavam   knjigu pesama o tebi

pred spavanje

(da ne bih zaspala strašnim snom bez snova)

otvaram je kao urnu

iz koje uznemirujuće miriše sačuvan prah

i udah sećanja  žigne

kao želja za (ponovnim) Životom

prelistavam

ne listove nego dane i godine sa tobom

vrhom  jagodica nežno

dotičem papir kao tvoju kožu

avaj

draškam uzalud

ja se ne sećam i ne osećam više ništa

vrhom srca grubo

zarivam se u zarasline zaborava

do u srž bola i srž poezije

namerno

raskopavam  tu skramu mira

jer opasno mirno sad teku moja vremena

i opasno je spora ova kornjača u oklopu prsiju

bojim se

da će živeti trista godina i ja sa njom

u besmislenosti  trajanja

bez pisanja  i tebe

i ništa me ne bi izbavilo od mirne mene

da nije knjige  poema o nespokoju

po kojoj pišem nove pesme na staru temu

i u koju te upisah kao u Knjigu Rođenih 

na početku Nas

i ne upisah u Knjigu Umrlih

na kraju ljubavi

pred Veliko Spavanje Pesnikinje

bez slova i snova…

 copyright © Nena Miljanović

Koji ce mesec doneti oprastanje,
jul ce plamenom svecom
zatreperiti gugutkinom maju
u kome necujno treperi pesma
raskriljenih plagijata zavaravanja
jer bi se maj uzoholio
sto me je na sito svoje prosijao,
kroz filtre propustio
i kao filantropa oznacio.

Juni ce komsijski u julu
da oglasi da sam kapu pocepao
zbog umora odlaska u vihor na suncaniku.

Od zimskih ponuda kroz klizave raskosi
tociljajuci se kradom, kao da bezim,
zguren u cemeru, nesladom,
zeljan peska u pescanom satu
koji brzo pokrece satni mehanizam
naci ce me jauk oskrnavljen oporoscu
prolaznom, steciste duhovnih razlomaka
u mirisnom poju svestenom,
nad ukopnom posteljom grudvastom
u kojoj nema ritmike ni poja
samo sve ispite zivota prati misao smela
iznad mene u gloriji opela.

Paradoksalni tren sretanja sa majem
i misao koja svoj krst nosi u cvoru
pocetka sa neizostavnim krajem.

Plameni zderaci svi meseci
resice rebus ponizenja u rastakanju
nudeci omnibus zivotu
bez ljubavi, mrznje, ponizenja.

Klikce raskos Ahilove snage
i ratnici sa verom hvataju njegov
surov boj a Patrokla oplakuju
jer nesvanu obecanje da ce nadmocno
zaustaviti stihiju satiranja.

Opklada bogova u plimi vihornoj
ne donosi radost vec trijumfuje
vecito prokleta zavada.
Ljudski se porod okruzuje nadom
koju zluradost Pandorina
ostavi grbavcu da ga grob ispravlja.

23. juni 2015.

Koliko sam puta u besane noći
poželeo ruke i tvoj dodir nežni,
koliko sam puta poželeo usne
tvoj poljubac dugi, strasni, neizbežni.

Koliko si puta nestala u noći
s osmehom na licu prkoseći meni,
koliko me puta ponovo zaveo
osmeh lutalice i tvoj pogled sneni.

Koliko si puta sa mnom se igrala
k’o mačka sa plenom u noćima dugim
koliko si puta vešto uzmicala
a ja sam želeo samo da te ljubim.

Koliko si puta … pusti me da zaspim
pa mi u san dođi da te nežno ljubim,
u snu bićeš moja, siguran sam u to
na javi te nema, na javi te gubim.

Milovan Petrović

–

Начело је наша поезија срца

Бојимо је крвљу да се љубав пије

Освануће зором врле амајлије

А срце ће слати вреле откуцаје

Транзицију душе нека смириЉуба(в)

Који иде путем за својијем кредом

Обрад обрадује образом и лицем

И кити нас одличјем и песмом

Бацимо ли веру да смо увек први

Узалуд је спремност да магија хрли

Процветаће песма у нашем окриљу

Напојте се стихом које песник нуди

Нек осване мелем у нашим песмама

Закликтаће срце кад поноре дуби

Да ли оскрнависмо олтар завета

Што га дадосмо једно другом

Или нас порази мучниа прошлости

У јагми за животом.

Да ли још траје ил и то нестаје,

Ограшје душе у сновиду

Па ране лечимо и кад снивамо.

Тада је све блиско:

Горко, опоро, трпко, слатко…

Важно је да је наше.

Узесмо благо Соломоново,

Како је редослед хтео,

Па благо поделисмо на дане

Да залечимо ране

Да језичке оштрице обмане

А кад смо праскозорја ковитлали

Тада су свици посустајали

А ми смо вихорно таслк к небу

Да докучимо овај трен

А колорит живота изатка боје

У нашој души

Да не пресуши…

Али не може да сруши

Да смо се на Олимп пели

Нектаре пили из Зевсове чаше

И смирено огласили:

ВАЖНО ЈЕ ДА ЈЕ НАШЕ

ГРБАВЦА ГРОБ ИСПРАВЉА

    (Чехов)

Свуда остају наши трагови

И најмањи кораци имају значаја

За наш живот садашњих титраја

Повукао сам канап од звона

Који је висио до земље

А оно је одјекнуло болно

И померило темеље старе звонаре

Ако се определим за неко начело

Биће то <ништа није пролазно>

Машта је почела да ствара

Саблажњиве слике календара

Који се отворио од првих страна

И замрачио видокруг у мојој души

Јер је почео уобразиљом да ме гуши

Звоно је својим батом неодољиво

Подсећало на будућност

Која ће као прошлост бити

Разбијени грлић боце на путу

А црни горостас јавор

У залеђу воденичког точка

Трепери хучно и меша ваздух

Детињства и садашњости

Опомиње ме да поздравим живот

Који се негде између зауставио

И да ослушкујем звук

Који надраста старење

Које ће стати и више неће бити тајни

Јер ћу понети инсгрументе

На заказани састанак

Тада ћу желети да се искупим

Зато што сам ишао мален испод звезда

Куда ћу незаустављиво полетети

APOTEOZA

Cobanin se javio monotonim glasom
imitirajuci grlice, kosove, kukavice, vrane,
zasumelo je drvece hrastovo koje je prihvatilo
glas cobanina raspolozenog za natpevavanje.

Onda se iz sume javio slavuj svojom flautom
a gavran je izvodio fuge kao tube ili fagot.

Kolska kola su uletela kao cembalo
svojim razularenim ritmom sinskih tockova
po razlokanom drumu,a trebalo je imati
uvo i za bleku njegovih ovaca, zov
jaganjaca u potrazi za majcinim mlekom,
sto je celoj simfoniji davalo akorde
prirodnog sklada i opijenosti.

Testera je u obliznjem sumarku
kresendom razresavala i povremeno unosila
nepotrebne pauze, ali se sve ubrzo slilo
u sumsku dolju kao uzavrela bujica glasova
sa naglasenom kanonadom pneumatskog cekica
detlicevog kljuna. Razlegla se onomatopejska
simfonija a cobanin podstice glasove
svadjajuci ih da se natpevavaju,
nadglasavaju, osluskujuci jedni druge,
pa opet u izazovu snage i zelje,
koje je podsticala zunja valjajuci glasom
i imitirajuci druge, pravila ritmicni presedan
sofisticirano izmisljajuci nove vragolije ,
a nesnosno nestrpljiva svraka zelela je
da se primakne orkestraciji ne bi li se cak
i dirigentski nametnula.

No, zuta vuga uporno je vukla svojom harfom
na tonske precice seckajuci pauzama
i izazivajuci nered, nestrpljiva da saceka
ulazak u svoju deonicu koju je ometao
crni kos i tako unosio novi nesklad.

Prividni nesklad je odzvanjao u
cobaninovom uvu jer je svaki dan sve vise
savladavao njihovu pojedinacnu opojnost
i majstorstvo i tako pri prvom susretu,
kao svaki dirigent, sekiricom, kao dirigentskom
palicom, zakuckao po stablu hrasta
gde je detlic zanemelo osluskivao kada ce se
taj zvuk njegovog oponenta pojaviti
otimajuci mu posed i vlasnistvo.

A onda ,opet, razlegne se gorom orkestracija,
prvo tiho, jedva cujno pa sve jace
ukljucujuci ucesnike da svoje sonatine
i altove raspevavaju sve do dolaska
slavujevog umilnog tenora, vibrantnog,
neumornog vuginog alta, svrakine
krestave rastimovane viole, da bi
sve to cobanin svojim podsticajem
dovodio u red i omogucavao da
njihove solo partiture ucine kolorit
u sumskoj orkestraciji.

Pocinje stakato detlicev sa tri takta,
prihvataju violine sumskih vrhova
jedva dodirujuci zice picikato,
dok violoncelo od pocetka lagano hvata akorde
razvlaceci gudalom legato.

Neko ptice je zacvrkutalo piskavo
dva puta, izgubljeno, a onda su
obe violine i celo pohrlili u pomoc
izgubljenom glasicu koje je
klavir vec nadjacao svirajuci visoki “C”.
Nastala je skladna sreca kada su se pronasli
a porodicna sumska kadenca tako zavrsila.

28.12.2o14.
DragosP.
Velgrad

Sa koferom uspomena
putnik krije tužno lice,
i šapuće jednoj suzi:
“Kani suzo izdajice”,

Sa lica mu suza skliznu,
pa na stari kofer kanu,
i napravi jednu mrlju
kao ružu naslikanu.

Sav je kofer u “ružama”
putovao tamo često,
gde nekada mlađan misli,
da mu beše bolje mesto.

Sad kada mu mladost prođe,
a tuđina sve mu uze,
u koferu čitav život,
a na njemu samo suze.

Na peronu eto tako
sa koferom tugujući,
putnik čeka na voz “sreće”,
a tako bi rado kući.

Vratiti se kući neće
jer upravo voz mu kreće.
Zar ne znate priču staru
o koferu i pečalbaru!?

Milovan Petrović

–