www.poezija.rs

Uvek dlanom pritisnem uzdrhtale grudi,
kada na tebe pomislim…

Kada mi u misli prodru
tvoje krotke oči,
tvoje čulne usne…

Kada mi dodje tvoj duh i dah,
tvoje prisustvo silovito kada uroni u moju svest.

Kada mi požuda stegne stomak, grudi
i opije misli…

O,
da li uopšte slutiš
sve moje nemire,
suzu u uglu oka,
u dnu istih tragove neprospavanih noći.

Sve moje pretvorilo se
u večno čekanje tebe…

Tvojih koraka zvuk,
još me iz sna trgne,
pa mi čitava duša dršće
poput klasja na vetrovitom danu…

Ali,
nema nade,
jer mi te druga tako lako krade
i moj svet za tren nestaje…

“Опојно и силно ти си ми у души
ми били смо јесмо и опет ћемо бити”
стајало је на жутом свитку
то малено писмо, писано вином
вином које ће се тек пити…
*
Седефно браонкаста боца
од Грузијског вина црног
царског
уз поруку доноси мирисе
модре мирисе леденог мора
Карског

Тихи сат и мјесто поринућа
испод плавог моста на Иртишу
трен растанка ноћи од сванућа
кад вјетрови миром степа замиришу…

Црвене косе блиједог лика
жена у хаљини од сувог тиркиза
на боци још сјени се њена слика
драго благи осмејак…Мона Лиза…

Дрхтавим је шапатом танкоћутно ткала
молитву од ужарених срчаних нити
да порука још топла стигне до далеких обала
да анђео вода…водама
води је и штити…
*

Из финог пијеска на Ади Бојани
одсјајем стакла право у очи
сјећањем бљеснуше давни дани
спази је како вино му точи…

И кикот и жива животна радост
из боце се вину лака и нага
сва му се намах врати младост
она је! она је!
Далека Драга…

U svemu
U čemu sam ti se nastajala na početku
Nestajem na kraju
Čilim
Iz rumene sumaglice u pet ujutru u junu
Kad se ko život rađa novi dan
I nova želja za mnom te budi
Budan
Ne prizivaš me više iz vrućeg sna
Rasanjenom
Ne tečem ti više krvotokom kao rekom bez dna
Svakom kapatkom
Ne ispijaš me više kišnu
Žedan

Gasim se
U zimskom suncu u tvojim mislima i prsima
Ni kao topline trag
Nema me u hlebu tvom nasušnom i pitanju
Da li je jela moja nezbrinuta daleka
Ne čezneš
Da mi disanje čuješ i glas
Ni rečju
Ne raspinješ me na slatke muke
Ni imenom
Ne zapinjem ti u grlu
I ne sapinjem ti košulju i kožu
Tesnu i vruću
Na misao o meni goloj

Ishlapila
Iz graške tvog ohlađenog muškog znoja
Žena sam koje nema
Trajem
Kao sećanje na sebe samu
U damarima pesama o nama
Koje mi slovo o tebi odbrojavaju vreme
U kom ću biti
Ostati
Nestati

Usnama grešnim što su svu noć neumorne bile
nikad više nemoj šapnuti moje ime…
jer svjetlost se sva
u momentu u pahulje zgruša
i upletena u granju pred mojim prozorom
zadrhti ko smrznuta duša…

Ja hoću pak da nekim svojim brodovima novim
kroz nove dane i nove ljubavi
lagano zaplovim…

šesnaestog proleća mog
leta gospodnjeg poslednjeg bezazlenog
bolno i slatko
bubrila sam sa ranim trešnjama
nalivena nepoznatim sokovima
u telu neiskustva punom
moja uplašena i radoznala ženskost
vrludala je između straha i radoznalosti
putevima krvotoka i mutnih misli
nošena nejasnim slutnjama
o slastima i strahovima

zelena
po nagonu za zrenjima
izložih se silama prirode i mašti
o nepoznatom suncu vetrovima i kišama
pod kojima ću uzreti i raspući se
ko nežna koža prolećnog ploda
da sokom slatkim presipam se i prosipam
na radost i gozbu gladne ptice
prispele sa obala saznanja
međ grane moje tanane
otežale
od okruglih i sočnih želja
zrelih za berbu

sva od radovanja i kajanja
te godine nežne i grube prvoprolećne
raspukla do gole koštice i središta misli o smislu sebe
crvenim kapatkama otkrivene tajne
razložih se na milione sebi istovetnih žena
svih što su bile i svih što će biti
i svakoj od njih
iz pupka su izvirale i pucale prve trešnje
i prosipale se po prvom muškarcu
i svakoj su iz oka kapale poslednje
prezrele
po poslednjem

Kad u tamnoj noći
bez zvezda i snova
odlutaš daleko
u mislima svojim
i kad ti se otme
jedan uzdah samo:
“O moj dragi Bože
samoće se bojim”,
tad seti se mene,
obećanja moga
i ne tuguj mila
ove mračne noći,
u mislima mojim
ja sam noćas s’ tobom
nasmeši se samo
i zora će doći.
Nasmeši se mila
i oteraj tugu
nek ti osmeh opet
vrati se na lice
pa pokušaj dušo
na miru zaspati
dozovi me u snu
moja devojčice.
A kad zorom ranom
sunce zrake prospe
na vrata ću tvoja
tiho zakucati,
zagrlit’ te tako
usnulu i snenu
i zauvek s’ tobom
i srećom ostati.

Milovan petrović

Prijatelji iz lepih davnih dana,
da li su nam
ekscentrični profesori namćori
pomogli,
pojmiti egzistencijalnost prostora,
lišenu marginalne vrednosti neukusa ?

Opisujući inkrustacije od retkih dragih kovina ,
na okruglim prozorima ;
Katedrala, po čijim sjajnim fasadama,
Sunce prosipa kvantume snage,
čiste energije efemernih halucinacija.

Gde su sad ispitni rokovi,
semestri i blokovi,
traktati nenaučeni,
citati podvučeni ..?

U alejama imaginarnih obitavališta ;
Simetrični nizovi drvoreda,
prostiru se u kolorističkoj perspektivi,
dokle se ne spoje u neumoljivosti beskraja
intelektualne povezanosti,
prividnom tačkom nedogleda;

Prerasla fazu literarne fasciniranosti ,
opsednutosti aspektom rađanja mitoloških bića rata ;
Dok inkarnacije vladara htonskog sveta,
lišene božanskih atributa;
Stupaju iz podzemlja oličene u herojima,
tradicionalnog kulta;
Nedaj se iz inata !

U jednom snu o ljubavi, dva su se duha u dva nedodirnuta tela srela,
iz dana u dan, žena je dalekog svoga stihom strasno ko život volela,
iz noći u noć, čovek je sanjanu ženu žarkim mislima žestoko ljubio,
u dva sna o jednom životu, koji je poezija praznoj javi za utehu isplela.