JUČE DANAS SUTRA – Nena Miljanović

  Juče Na granama tvojih ruku U gnezdu tvojih misli Slavuj sam bila I pevala te Sva mladost i ludost Na radost ljubavi   Danas Odlećem sa grana koje me ne drže Iz gnezdo koje me ne čuva Odnosim Uplašenu ljubav pod krilom I ne pevam Jer Ako sada otvorim kljun Graktaću mudro kao gavran … Настави са читањем “JUČE DANAS SUTRA – Nena Miljanović”

 
Juče
Na granama tvojih ruku
U gnezdu tvojih misli
Slavuj sam bila
I pevala te
Sva mladost i ludost
Na radost ljubavi
 
Danas
Odlećem sa grana koje me ne drže
Iz gnezdo koje me ne čuva
Odnosim
Uplašenu ljubav pod krilom
I ne pevam
Jer
Ako sada otvorim kljun
Graktaću mudro kao gavran (ili kao starost)
Žalosna kao dotrajalost
Ako danas zapevam o tebi
Zaplakaće ljubav zbog moje osedele kose i duše
Moja mlada
Moja luda ptica
Pobeći će mi ispod krila
Ne pevam
 
Sutra
Ako nađem granu s trnom da nabodem srce
Ponovo ću pesmu
Kad mi se u stihove ugnezdi neko ko nije ti
Još jednom slavuj
Zapevaću završni psalm o tebi
(I o samoj sebi)
Pre velikog ćutanja
 

Novi krug…

Kada se oblaci bola povuku, Sunce srece grane iznenadno jako… Novi krug se zavrteo… krug sveopsteg dobra, krug jaceg Svetla, vece zivotne radosti. Upravo sada smo podrzani svim mogucim okolnostima. Energije jesu intenzivne, ali nas podupiru. Zato nema mesta za izgovore, niti za odlaganja. Sada, bas sada je pravo vreme za rasterecenje od starog i … Настави са читањем “Novi krug…”

Kada se oblaci bola povuku,
Sunce srece grane iznenadno jako…

Novi krug se zavrteo…
krug sveopsteg dobra,
krug jaceg Svetla,
vece zivotne radosti.

Upravo sada smo podrzani svim mogucim okolnostima.
Energije jesu intenzivne,
ali nas podupiru.
Zato nema mesta za izgovore, niti za odlaganja.

Sada,
bas sada je pravo vreme
za rasterecenje od starog i prihvatanje novog.
Prilika je za sve moguce vrste preokreta
i hvatanja novog pravca u nasim mikrokosmosima.

Zanimljiv je ovo period.
Rusi sve sto nije na zdravim osnovama stajalo,
menja svaki segment nasih zivota
i gura nas iz ovog ovde u ono gde treba da idemo.
Nosi nas kao na nekom velikom oblaku…

Ne treba da se izmicemo
niti da bezimo od svega sto se desava.
Treba samo da budemo svesni
koliko je ovo doba neverovatan dar za sve nas.
I da se bez imalo strepnje i sumnje otvorimo ka promenama.

A one podrazumevaju uhvatiti ritam… uskladiti se… ostaviti ono sto nas koci i… pokrenuti se.

Novi krug se zavrteo.

A mi… uskladimo se sa njim tako sto cemo zavrteti novi krug… svako u svom zivotu!

ЛУТАЊА ВИДИЦИМА СИВИМ

Лутања видицима сивим – Радоје Вићентијевић И срушише се снови, идеали. Заробљен у тамници живота живим, Ослобођен од животних окова, Пуштен да лутам видицима сивим.   На препуклој каменој стени Непомично загледан у сунце лежим. Из груди мојих још извире поточић црвени, Кривудајући низ стену слива се у таласе мора. Више ни од истине не … Настави са читањем “ЛУТАЊА ВИДИЦИМА СИВИМ”

Лутања видицима сивим – Радоје Вићентијевић

И срушише се снови, идеали.

Заробљен у тамници живота живим,

Ослобођен од животних окова,

Пуштен да лутам видицима сивим.

 

На препуклој каменој стени

Непомично загледан у сунце лежим.

Из груди мојих још извире поточић црвени,

Кривудајући низ стену слива се у таласе мора.

Више ни од истине не могу да бежим,

Крв моја на стени постаде црвена кора.

 

У души мојој животна жеља поново поче да се буди.

Знам наћи ћете ме, а да ли ћете чути мој вапај, људи?!

 

Вратите ми кости тамо где сам рођен,

Вратите ми кости, чежњом сам погођен.

Не напуштам своје беживотно тело,

Желим да га моји бар још једном виде

И да га обуку у српско одело.

 

‘Еј, Србијо, на твом небу наћи ћу и брата.

‘Еј, Србијо, у теби је страд’о.

‘Еј, Србијо, да л’ га можда твоје небо чува?

Душом чезнем да ти дођем вид’о би’га радо.

 

Идем даље, а пут даље не знам.

Где ћу стићи?! Шта ли ћу да сазнам?!

И поново сазнање неко.

Не, не реците ми да грешим,

Да сам отишао далеко!

Што?! Питам се.

 

Шта је сазнање свесно –

Да ли је то сазнање несвесно?!

Шта је сазнање лепо –

Да ли је то сазнање слепо?!

Шта је сазнање ружно –

Да ли је то сазнање тужно?!

 

И реците ми, идем даље,

И на досадашњем путу даље сам ишао.

Говорили сте, а ја сам се питао.

 

Како ли сам сазнао да сам се родио,

Како ли сам сазнао да сам у мајчиној утроби био,

Како ли сам сазнао да девојку имам,

Како ли сам сазнао да љубав поимам,

Како ли сам сазнао за појам смрти,

Како ли сам сазнао шта ме то упути

Да идем даље, а пут даље не знам.

 

Мира нема где год да се буде.

Мира нема кад истина стиже.

Мира нема, то су све заблуде…

 

…а пут даље не знам.

ОПОМЕНА (и још 5 песама) – Љубица Жикић

ОПОМЕНА Од библијских времена Прогнани су питали Прогонитеље своје: – Како можете У нашим кућама живјети А да нас не сањате, Наше њиве орати Да нашу глад не осјећате, Нашим поњавама гријати се Док смо ми голи и боси? Сањате ли наше снове, Чујете ли наше пјесме? Памтите ли Угашене погледе наших зеница, Окамењени јаук … Настави са читањем “ОПОМЕНА (и још 5 песама) – Љубица Жикић”

ОПОМЕНА

Од библијских времена
Прогнани су питали
Прогонитеље своје:
– Како можете
У нашим кућама живјети
А да нас не сањате,
Наше њиве орати
Да нашу глад не осјећате,
Нашим поњавама гријати се
Док смо ми голи и боси?
Сањате ли наше снове,
Чујете ли наше пјесме?
Памтите ли
Угашене погледе наших зеница,
Окамењени јаук на уснама?
У заумљу сте заметнули
Да испод кућног прага
Змија чуваркућа спрежа-.
 
ВИДАРИЦЕ

Наше дјевојке носе имена по цвијећу
Па смо их дозивали са чука и кота
Да нас видају видарице младе:
Невеном,
да нам снага не свене;
Љубицом,
да нас љубав не заборави;
Смиљем  и босиљем
И другим чудотворним биљем.

Наше се дјевојке зову
По плоду вишње и дуње,
По јагоди раној и слаткој.

У горка уста смо
Њихова имена настанили.
Њима се бранили, лечили и сладили.

Настави са читањем “ОПОМЕНА (и још 5 песама) – Љубица Жикић”

PESAK KROZ PESMU – Nena Miljanović

nalazim te i gubim čulima prozaično slutnjama mistično spolja i iznutra palpacijama praznih ruku dodirujem te u svemu i iz svega mi iscuriš kao pesak kroz prste u žutoj mrlji žutog sunca na očnom dnu svetliš i gasiš me nastaješ i nestaješ u svim ukusima i rečima na korenu jezika nosnicama udišem te u mirisima … Настави са читањем “PESAK KROZ PESMU – Nena Miljanović”

nalazim te i gubim
čulima
prozaično
slutnjama
mistično
spolja i iznutra
palpacijama praznih ruku dodirujem te u svemu
i iz svega mi iscuriš kao pesak kroz prste
u žutoj mrlji žutog sunca na očnom dnu
svetliš i gasiš me
nastaješ i nestaješ
u svim ukusima i rečima na korenu jezika
nosnicama
udišem te u mirisima i isparavaš mi u izdasima
jekom tišina u uhu
zvučiš
onim što ne znam kako da označim
što me opseda i ostavlja
u talasima jave i sna
smrtno
volim te i bojim te se
kao sve poznato i nepoznato
kao početnu tajnu iz koje sam došla
i završno otkrovenje u koje ću otići
volim te i ne volim
kao tvoj život (u kom me nema)
i svoju smrt
koja će mi uzeti i dati
mene
iscurelu iz ove ljubavi
kao pesak reči kroz moju pesmu

Nekad nikad

Promijeniću se nekad, jednom kad me ne bude, tad sigurno, nikad prije. Postaću jednom prah možda baš bude noć i mjesec izađe mlad. Neće ostati na zemlji trag nekad će samo zašuštati zvijezde koje nikad ne ostavljaju srebrni trag.

Promijeniću se nekad,
jednom kad me ne bude,
tad sigurno, nikad prije.

Postaću jednom prah
možda baš bude noć
i mjesec izađe mlad.

Neće ostati na zemlji trag
nekad će samo zašuštati zvijezde
koje nikad ne ostavljaju srebrni trag.

PONEKAD, SAMO PONEKAD – Milovan Petrović

Ponekad postanem pesma što tugu u sebi nosi jesen u proleće rano sa prvim injem u kosi.

Ponekad postanem pesma
što tugu u sebi nosi
jesen u proleće rano
sa prvim injem u kosi.

Настави са читањем “PONEKAD, SAMO PONEKAD – Milovan Petrović”

LAMENT – Nena Miljanović

  Jesi li to ti U kamičku u mojoj cipeli Što žulja i ne da ni korak nigde osim unazad u san Gde sanjam igru piljaka I kamičci su jagodice tvojih prstiju Razbacani po meni Za igru koja je više od igre za dvoje A manje od mogućnosti Jesam li to ja U dahu vetra … Настави са читањем “LAMENT – Nena Miljanović”

 

Jesi li to ti
U kamičku u mojoj cipeli
Što žulja i ne da ni korak nigde osim unazad u san
Gde sanjam igru piljaka
I kamičci su jagodice tvojih prstiju
Razbacani po meni
Za igru koja je više od igre za dvoje
A manje od mogućnosti

Jesam li to ja
U dahu vetra danas
Kao juče
Kad sam bila vetrenjača i pokretala te
Uhvaćenog među krake
Visoko u nedostižnom nebu
Kud lete oduvane glave zrelih maslačaka
I prezrelih pesnikinja

Jesmo li to mi
U mojim strahovima od sutra
Gde će piljci biti nadgrobno kamenje
Nad humkom zaborava
Pod nebom bez nadanja
Da me išta više vine i ponese praznu i prezrelu
Bar u prošlost
Gde su sećanja na ljubav

Reci da jeste sve
I da je sve ovo samo lament
Nad mojim prvim pesmama o nama
I nad mladošću naše ljubavi
Sad kad je ostarila

 

Balada o ženi što čeka

Sreo sam je na pustom peronu stanice U koju vozovi odavno ne svraćaju. Imala je lice anđeoski blijedo S tamnim očima iz kojih vatra izbija I onako, ovlaš, šalom prekrivena Ličila je na likove sa starih fresaka, Ovdje i ovom vremenu nije pripadala, A tu je stajala, stajala I nešto čekala. Pitao sam je koga … Настави са читањем “Balada o ženi što čeka”


Sreo sam je na pustom peronu stanice
U koju vozovi odavno ne svraćaju.
Imala je lice anđeoski blijedo
S tamnim očima iz kojih vatra izbija
I onako, ovlaš, šalom prekrivena
Ličila je na likove sa starih fresaka,
Ovdje i ovom vremenu nije pripadala,
A tu je stajala, stajala I nešto čekala.

Pitao sam je koga i zašto čeka
Tu na mjestu gdje niko ne prolazi,
Ona se, ni ne pogledavši me,
Blago osmjehnula, onim osmjehom Mona Lize
I tiho, gotovo nečujno prošaputala ;
” Moju Ljubav, čekam moju Ljubav.”

” Zašto baš ovdje na mjestu gdje niko ne dolazi ?”
Pitao sam radoznalo .

” Znaš, moj život je pust peron,
U njega više niko ne svraća,
U njemu više ničega nema, ničega
Sem moje Ljubavi , sem Njega.
Čekam, jer, još u tu Ljubav vjerujem,
Jer ne priznajem da su prave Ljubavi tužne,
Jer ne priznajem da ima nemogućih Ljubavi.
Čekam, jer, rekao je da sam njegov život,
Njegov svijet, njegovo sve.
Čekam, jer moje srce i moja duša vjeruju
Da je krenuo ka meni
Prelazeći sve prepreke i sve barikade
Jer, ja ne vjerujem da išta i iko
Spriječiti Ljubav može,
Jer, ja ne vjerujem da Ljubav je patnja,
Neostvaren san ili paklena bol.
Može, da može biti odbačena, zgažena,
u prošlosti ostavljena, neuzvraćena,
ali, tada se to ne zove Ljubav i
Ljubav nikad ni bila nije.

I zato čekam, čekam moju Ljubav
Jer, ona je iskrena, velika i prava,
Čekam da osjeti otkucaj moga srca,
Da zaviri u dubinu duše svoje,
Da prizna da ne postoji ni nemoguće
Ni ne može, ni ne ide,
I da dođe da me zagrli
Da me ugrije I kraj mene ostane.
On jedini zna put do perona
Na kojem vozovi više ne staju,
On jedini zna kako do mene stići
I ja ću čekati, jer ne, ne mogu, ne želim
Vjerovati da nikada neće doći.”

Šapat se gubio u vjetru,
Jedna joj se suza omakla
Niz blijedo lice,
Nemoćan pred tim bolom
Krenuo sam dalje
Osjećajući se poput bijedne kukavice.

Ja sam samo svjedok vremena,
Stranac što napisa priču o ženi toj
Nemoćan da odagnam njenu bol
I poželjeh, životinjski, snažno
Da sretnem onoga što čekan je
I da ga pitam zašto je dozvolio
Da ga čeka onako, s licem anđela i očima djeteta
Ako u ljubav ne vjeruje i sam
Ako ne vjeruje da sve se može,
Sve što nije odnio smrti dah.

© Nevenka Savić Alispahić

TIŠINA – Dejan Ivanović

  Tišina u koju sav pretvori se grad, kada spava, postane transcendentna … Kud buktinje da utihnu a preostaju tačkasta svetla, raskošnog sjaja zvezda u buketu; Čekajući zoru rumenu, elegantnu, bacamo kroz prozore bombone na tramvaje i mirišljave šapate jeftinih ruža, bojimo na providnom jutarnjem platnu. Sadržaj vrelog žamora leta u nestajanju, omogućava rađanje budućnosti, … Настави са читањем “TIŠINA – Dejan Ivanović”

 

Tišina u koju sav pretvori se grad, kada spava,
postane transcendentna …
Kud buktinje da utihnu a preostaju tačkasta svetla,
raskošnog sjaja zvezda u buketu;
Čekajući zoru rumenu, elegantnu,
bacamo kroz prozore bombone na tramvaje
i mirišljave šapate jeftinih ruža,
bojimo na providnom jutarnjem platnu.
Sadržaj vrelog žamora leta
u nestajanju, omogućava rađanje
budućnosti, ovog gluvog doba;
Zadivljujućih oblika ideja,
opažanja zakrivljenosti svemira ;
Umesto milenijumskih snova …
Šetnja odlučnim koracima,
sustiže uporna razmimoilaženja;
Razdragane želje, opscena razmišljanja
minornim trenucima razdvojenosti,
bacaju senke na prijateljstva;
Rat i smrt ištu na bojišta.
Idolopokloničke suze,
izdajnički struje po ispucalom obrazu,
burama proteklog života;
U prolazu …

Pesma uvrštena u najuži izbor na takmičenju

povodom Svetskog dana poezije časopisa “Kvaka” 21.03.2018.