Лутања видицима сивим – Радоје Вићентијевић
И срушише се снови, идеали.
Заробљен у тамници живота живим,
Ослобођен од животних окова,
Пуштен да лутам видицима сивим.
На препуклој каменој стени
Непомично загледан у сунце лежим.
Из груди мојих још извире поточић црвени,
Кривудајући низ стену слива се у таласе мора.
Више ни од истине не могу да бежим,
Крв моја на стени постаде црвена кора.
У души мојој животна жеља поново поче да се буди.
Знам наћи ћете ме, а да ли ћете чути мој вапај, људи?!
Вратите ми кости тамо где сам рођен,
Вратите ми кости, чежњом сам погођен.
Не напуштам своје беживотно тело,
Желим да га моји бар још једном виде
И да га обуку у српско одело.
‘Еј, Србијо, на твом небу наћи ћу и брата.
‘Еј, Србијо, у теби је страд’о.
‘Еј, Србијо, да л’ га можда твоје небо чува?
Душом чезнем да ти дођем вид’о би’га радо.
Идем даље, а пут даље не знам.
Где ћу стићи?! Шта ли ћу да сазнам?!
И поново сазнање неко.
Не, не реците ми да грешим,
Да сам отишао далеко!
Што?! Питам се.
Шта је сазнање свесно –
Да ли је то сазнање несвесно?!
Шта је сазнање лепо –
Да ли је то сазнање слепо?!
Шта је сазнање ружно –
Да ли је то сазнање тужно?!
И реците ми, идем даље,
И на досадашњем путу даље сам ишао.
Говорили сте, а ја сам се питао.
Како ли сам сазнао да сам се родио,
Како ли сам сазнао да сам у мајчиној утроби био,
Како ли сам сазнао да девојку имам,
Како ли сам сазнао да љубав поимам,
Како ли сам сазнао за појам смрти,
Како ли сам сазнао шта ме то упути
Да идем даље, а пут даље не знам.
Мира нема где год да се буде.
Мира нема кад истина стиже.
Мира нема, то су све заблуде…
…а пут даље не знам.