ON Sretao sam razne žene. Mnoge sam od njih poželeo, Mnoge su želele mene, Al’ mislima svojim uvek sam bio car; Bio sam im gospodar. A onda se iznenada ona pojavila I sasvim me obezglavila. Prirodna, spontana, nije se trudila, A u meni je tako strasnu želju probudila. ONA Dal’ mi to srce strela ljubavi … Настави са читањем “ON I ONA -Jelena Đurašković”
ON
Sretao sam razne žene.
Mnoge sam od njih poželeo,
Mnoge su želele mene,
Al’ mislima svojim uvek sam bio car;
Bio sam im gospodar.
A onda se iznenada ona pojavila
I sasvim me obezglavila.
Prirodna, spontana, nije se trudila,
A u meni je tako strasnu želju probudila.
ONA
Dal’ mi to srce strela ljubavi pogodi?
Ulete nenadano i ranu čežnje otvori,
Što vrućim žarom peče, a vatrom strasti gori.
Kako se oteti, kad mi godi?
Opija me neka slast, prelazi u strast.
ON
Njene vedre oči, njen topao glas i to lice milo…
Odjednom mi toplo, pa mi vruće bilo.
Zastade mi pred njom dah.
Nešto je čudesno iz te žene zračilo
I tako mi je mnogo značilo.
ONA
Dal’ su grešne il’ blažene misli moje?
Uzbuđenjem celo telo doje.
Šta da radim s njima, kad su kao plima,
Kad prijaju duši tako jako.
Odjednom mi sve je lepo, lako.
Dal’ sam samo živa ili ipak kriva
Usnama što dadoh da šapuću ime tvoje,
Što mislima slobodu sam dala,
Kad se slatko smeši lice moje,
Očima što sijaju kao dva kristala?
ON
Divna, čudesna ženo,
U meni napravi čudo.
Sva si mi čula opila.
Zaljubih se u tebe ludo.
Šta ću sad sa sobom, o moja tugo,
Ti nisi sama, ja nisam sam;
Mi nismo jedno za drugo.
ONA
Dal su grešne o tebi želje moje?
U našim životima drugi već postoje.
Što li te volim onako kako ne treba?
Kako se uvek zavoli onako kako boli?
Osećam da me razočaranje vreba.
ON
Duša mi izgubljeno luta
Bez nekog pravog puta.
Oteti se ovom uzaludno hoću,
Al’ mira meni nema ni danju ni noću.
Pobediti ljubav mislio sam da mogu,
Al’ svaki susret s njom
I svaki pogled njen
Obarao me s nogu.
ONA
Dokle to stremim, gde me vodi moja nada
U stvarnosti kakva nam je sada?
Šta li me to vuče k’ tebi tako snažno?
Kako znati dal’ je priviđenje lažno ta magična sila?
O kako si samo imao velikog stila
Da u pravo vreme uradiš pravu stvar,
Upališ u meni vatre plam, ostaviš u meni vreli žar.
Šta me to obuze, šta se to mota u mojim mislima,
Kad nada moja staklene noge ima?
Osećanje ovo dal’ me grehu vuče?
Dal’ je ipak samo kratko nadahnuće?
U zanosu svome to što vidim lepo,
Šta ako je mašta koja gleda slepo,
Koja čuda stvara, pa me vešto vara?
Opsednuta duša ne znajuć’ tumara.
ON
Bejah i grub i drzak,
Htedoh se odreći,
Od sebe htedoh pobeći
Al’ tako bol mi bivao još veći.
I ma koliko god sam se trudio,
Samo sam još više ludio.
ONA
Dal’ da ovo staje il’ da traje? – rađa se dilema
U kom pravcu vodi, budućnosti svetle nema?
Što li me još i savest moja sputava?
Kako mi ne da na sreću prava?
Obuzdati hoće misli moje, želje moje, strasti moje…,
Da me lude ne slude, da više ne postoje.
“Utabanim putem idi, idi pravcem dozvoljenim!
Šta će slasti, šta će strasti?
Kajat ćeš se, bit će muke,
Odreci se, peri ruke!
Dalje ne smeš, briši trag,
U tebe je uš’o vrag!”
ON
Da je toliko volim, dal’ je i ona shvatila,
Kad je od mene svoje oči krila?
Zašto mi sve prašta?
Zašto se nikad ne ljuti, razume me, ćuti…?
A meni se od toga razum više muti.
Da li to i ona mene voli,
Pa je isto što i mene boli?
Dal’uzalud uzdiše i želja njena
Što ne može biti moja žena?
ONA
Šta me briga,zar da me uvek ta savest peče
Kad životu kradem samo malo sreće!?
Osećanja moja što gode duši, dal’ će opet da uguši,
Da opuste moje grudi…?-
U meni se prkos budi.
Što da razum uvek kvari što san mi podari?
ON
Nesrećna ljubavi moja,
Dal’ sam nesrećna ljubav tvoja?
ONA
Kako da sakrijem da mi ne povrede, da mi ne ukradu
Ovaj divni doživljaj, ovu slatku nadu?
Duša mi se smeje, ruke sklope pa mole,
Usne kad šapuću ime tvoje, kažu mu da ga vole.
Šta li ću samo sa očima svojim, ne umeju tajnu da skrivaju?
Kako su presrećne, naivne, iskrene,
One će da me izdaju.
