www.poezija.rs

Stvarnost
nažalost
nije samo šareno cveće
ni bistri potoci
bajkovite iskre
romantika

već posvuda
čemer i tuga
viđena očima
živih pesnika
u dušama
skrušenih nesrećnika

Ponudila mu je netaknuti život
pod ispucalom zemljom,
presahlog rečnog korita;

Darovao joj je bronzani osmeh.
U tužnom hladu starih vrba,
željnih vode slanog jezera,

probudio se iz sna očaran.
Definisanom, blistavom aurom
sjaja sveća i gorkog plamena mača;

Zbunjen jasnom prolaznošću.
Raspoznavanjem estetike užasa.
Jedinstvenog oblika čistog ipostasa …

U ovoj ludoj preludoj glavi
boje su jedina muzika i stih…
tu još samo duša svaki tren isplavi
ojesenjen maglom, ljubljeni lik…

Uzdrhtala, ustreptala,
stojim pored telefona.
Zvat ću, pa ipak neću,
neću il’ hoću;
idem, pa opet odustajem
i vraćam ruku drhteću.

A onda odlučih slušalicu dići,
al’se pitah tada:
“Pa šta ću mu reći?
Kako da počnem i kako da svršim?
Tko da ga zove,šta da mu rečem?”

Da mu kažem:”Halo Hary,
zbog tebe se ovde jedno srce žari?”
Da mu šapnem da ga volim?
Ipak bolje ga ne zvati
kada ne znam što kazati.
A da samo ćutim i ne kažem ništa?
Ja ga moram zvati i glas njegov čuti.

Telefon već zvoni,a ja čekam,
uzdrhtala, ustreptala.
I zvoni još jednom i netko se javi.
Htedoh reći “Hary”,
al’ ne rekoh ništa,
samo ćuteh nemo.

A kad sam drugi put čula isti “halo”,
nežan halo,Haryev “halo”,
promucah samo drhtećim glasom:
Izvinite,ja kriv sam broj zvala,
a u tom času slušalica
samo što mi nije iz ruke pala.

poslednji list žut
na tankoj grani breze
ne da se vetru
poslednji stih o tebi
ne da te zaboravu

LJ ubav ja kao nežni cvetak
U speva ako se pazi,osvežava,neguje.
B ude li zanemarena sluti svršetak,
A ti se tada začudiš:”Odjednom šta joj je?
V idi, vene,život joj se gasi!”

J ako se uzbudiš,teško ti je;
E tad je već kasno ponavljati da si,da si…

K oliko ti je uistinu i bilo stalo?
A ko se stvarno volelo,zašto se nije dalo?
O sećanja što su se krila,dal’ su i bila?

C vrkuću ptičice i to svet ulepšava,
V etar duva i nešto se dešava,
E piteti se dodaju da bi bilo jasno.
T ebi je bilo nebitno, pa dođe kasno.

DIPTIH

o n

Tom istrošenom muškarcu
(ni po čemu posebnom)
Posreći se da ga zavoli pesnikinja
“krvnički i samoubilački”
I u hiljadu svoji stihova mantri
Pevala ga je i volela toliko
Koliko to ni poezija ni običan čovek ne mogu podneti
A da se ne ne uguše…
…I on je voleo nju
(koliko je umeo i smeo)
Dok je sebe video velikim
(kakvim su ga stvorili njeni stihovi)
I uzimao je od njene duše koliko ne može poneti
i davao od svoje koliko ne može podneti …

“Sad kad se ženiš sine”,
savetovala me mati,
“zapamti,žena je poput cvetka;
treba je negovati.

Pored vesele i srećne žene
više će sreće i za tebe sjati.
Budi joj dobar, pazi je sine;
zadovoljna mnogo će ti dati.

Tužna žena sinko,
tugom ti se vraća.
Grehe prema ženi
muškarac uvek plaća.

Čuvaj joj lepotu i mladost,
jer to je blago tvoje.
Sa ženom nikad ne vagaj;
vaša je sreća u dvoje.”

Takva cura se nije videla još,
od te silne lepote koja izbija,
u oci moje,
kad je vidiš,
odmah osetiš jednu vatru
koja bije u tebi.

A kad je pogledam,
meni se odmah zamanta
u mozgu,
jer ona zaslepi s tom finom
lepotom.

Dođi u moj zagrljaj,
da te grlim
i ljubim dok sam živ.

Ličiš na lepu lalu,
za koju dao život,
samo da je pomilkim
i pomirišem.

Augusta, godine 1989.-e
Rodila majka svoje drugo dete,
Svom prvencu toliko željenog brata.
Presrećni su bili i bata i mama i tata.

Dva sina je podizala ponosna majka.
Život joj je bio ispunjen, k’o bajka.
Ništa joj teško tada bilo nije
Za porodicu svoju, za najmilije.
I sve uz osmeh,vedro lice,polet i lakoću,
Misao na decu i danju i noću.
A oni rastu, pametni, dike,
Postaju majkine nade prevelike.

A onda jednog dana ptić dobio krila,
Zaboravi majku i sve što je za njega bila.
Otpoče njegov samostalan let.
Odleti da potraži drugi, bolji svet.
U majkinom gnezdu nije više lepo;
Otići bilo gde, pa makar i na slepo.

Teši se majka: – To je zrelo doba,
Muško je pa voli da se sam oproba.
Al’ majka se plaši:-Teško je vreme;
Može li poneti toliko breme?

Svi njeni planovi, maštanja, sanje
Postaše veliko razočaranje.
Sve su se nade odjednom raspršile,
Kao da nikad nisu ni bile.
Ranjena duša jeca u samoći,
Često besanih i dugih noći.
Dani su prazni i puni sete
Zašto joj ode njeno milo dete?
Šta li mu majka toliko zgreši?
Čime da se majka sada uteši?
Mnogo joj života prošlo,a ostalo malo,
A njemu kao da nije ni malo stalo.

Tužna je majka, traži svoj greh,
A Boga moli za njegov uspeh.
Da sreća ne silazi sa njegovog puta,
Da je put pravi, da joj ne zaluta.
Oprosti mu Bože sve grehe mladosti;
Daj mu Bože sreće i radosti.