KOLEVKE ZA POETSKU KOPILAD-Nena Miljanović

  Nosila sam te u duši kao fetuse u telu Rečima tvojim bremenita Porađala sam pesme o tebi I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi: Ti ih nisi mogao priznao za svoje Ni mene za ženu Jer već si bio otac I suprug… Nije trebalo da me podstičeš Trebalo je da odeš na početku U … Настави са читањем “KOLEVKE ZA POETSKU KOPILAD-Nena Miljanović”

 

Nosila sam te u duši kao fetuse u telu
Rečima tvojim bremenita
Porađala sam pesme o tebi
I mati sam toj (ne)srećnoj raspevanoj kopiladi:
Ti ih nisi mogao priznao za svoje
Ni mene za ženu
Jer već si bio otac
I suprug…

Nije trebalo da me podstičeš
Trebalo je da odeš na početku
U poslednjem stihu moje prve pesme o tebi
Ne bi bilo petstote
I ne bih sada samohrana
Očima ljubila u knjige kao u kolevke položenu ljubav
I jecavim dahom sušila mokre stihove
Jer kaplješ mi u kaskadama sa trepavica
I tu je uteha vremena nemoćna:
Svaki moj sekund sa tobom stao je u pesme
A da ih nema
Zaboravila bih da te je bilo
I ne bih te volela ovom upornošću vojnikuše
Koja prati (novim poemama) svaki korak svog otišlog
Sad posle kraja bez kraja

A ipak je ovo kakva takva sreća
Jer bez ovih zbirki nezaboravljanja o tebi
Moja bi poezija bila jalova stogodišnja laž
I ja bih bila prazna i suva poetska bezdetnica
(koja nema za čim ni da plače)
Bez ovih tvojih kopiladi u mojim knjigama
Koja te čuvaju od zaborava
I mene od besmisla pisanja
Ako nije o tebi

NA PERONU – Dejan Ivanović

Balada, na izdvojenom peronu u predvečerje; ravnoteža žutog svetla i sivila, stanica prolaznosti, proputovanja, zamišljeni putnik čeka na istom peronu. Usamljen, bez prtljaga, premalo nade, upozorenja, ideja zaraslih u zapuštenoj periferiji na lošem glasu. Silazeći, sunce tvori bestelesne odraze, vreme stoji po strani, senke padaju; Sve nekako počinje u sumrak, smiraj dana, taj tromi zvuk … Настави са читањем “NA PERONU – Dejan Ivanović”

Balada, na izdvojenom peronu u predvečerje;
ravnoteža žutog svetla i sivila, stanica prolaznosti,
proputovanja, zamišljeni putnik čeka na istom peronu.
Usamljen, bez prtljaga, premalo nade, upozorenja,
ideja zaraslih u zapuštenoj periferiji na lošem glasu.
Silazeći, sunce tvori bestelesne odraze,
vreme stoji po strani, senke padaju;
Sve nekako počinje u sumrak, smiraj dana,
taj tromi zvuk što dolazi niotkud, iznad polja
i vreme dok trajno uzmiče pred nepoznatim,
ukopan strah na licu, nervozna škripa,
nesređena gomila, lom i vrisak, užurbanost.
Prastare klupe, dok dugo sede, sećaju putnike
na noći pod vedrim nebom, bol u predelu epigastrijuma
hirurških rezova, posttraumatskih poremećaja,
nepoloženih ispita u oktobru, povratka u nedođije.
Sećanja obmanjuju neizvesnosti ustajalih mirisa
odvratnih čekaonica, učionica, poligona,
radionica i šarenih karnevala …

ОТАЦ и друге песме – Андреја Врањеш

ОТАЦ Време трошило бол,живот на туге издељен. Из пепела враћао надање.Они злом  усукани,ружним истинама,слово у време урезали.Збуњен, скупљен у тајну,са свећом тражио  одговоре,како  да угледа дане са пола утехе?НАРОД ЈЕДАННарод један  има,дубоких рана,више га на небу,за све друге топал, само себи студ,има народ један,жив крив, храбар,другим мајка мила,а за себе худ.


ОТАЦ

Време трошило бол,
живот на туге издељен.
Из пепела враћао надање.

Они злом  усукани,
ружним истинама,
слово у време урезали.

Збуњен, скупљен у тајну,
са свећом тражио  одговоре,
како  да угледа дане са пола
утехе?

НАРОД ЈЕДАН

Народ један  има,
дубоких рана,
више га на небу,
за све друге топал,
 само себи студ,
има народ један,
жив крив, храбар,
другим мајка мила,
а за себе худ.
Настави са читањем “ОТАЦ и друге песме – Андреја Врањеш”

OLUJA (EROTIKON)-Nena Miljanović

Bez daška u vazduhu Bez daha u grudima U zatišju pred oluju Strašno kao tišina pred udar groma Među nama napeti mir U granama U butnim kostima I samo vršci lišća neznatno trepere I samo nervi sitno podrhtavaju U iščekivanju Huk nadolazećeg orkana sve jači Šum dubokog disanja sve dublji Prvi udar komeša lišće u … Настави са читањем “OLUJA (EROTIKON)-Nena Miljanović”

Bez daška u vazduhu
Bez daha u grudima
U zatišju pred oluju
Strašno kao tišina pred udar groma
Među nama napeti mir
U granama
U butnim kostima
I samo vršci lišća neznatno trepere
I samo nervi sitno podrhtavaju
U iščekivanju

Huk nadolazećeg orkana sve jači
Šum dubokog disanja sve dublji
Prvi udar komeša lišće u krošnjama
Mrse se grane
Prsti prebiraju po pregibima
Prepliću se udovi
Iz korena se tresu debla
Iz dubina žudnje drhte tela
Vetar si (poduhvataš me)
Stablo sam (hvatam te među račve)
Oluja smo
Pod mlazevima pljuska
Pod kapima što brizgaju
Iz oblaka u koji tonemo
U dugi u čije boje plinemo
Rasplinjavamo se
Satrveni
Jenjavamo

НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ – Промоција романа Данијеле Булатовић

ИЗВОД ИЗ РОМАНА Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првх прoлeћних цветова, помешан са чистим … Настави са читањем “НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ – Промоција романа Данијеле Булатовић”

ИЗВОД ИЗ РОМАНА

Била је Лазарева субота, која се прославља недељу дана пре Васкрса. Пошто су запалили свеће и поседели у порти испред цркве, кренули су назад према селу. Душу сваког од њих обузимала је нека свечана тишина, мир и спокојство. Ишли су лагано, посматрајући околину и удисали мирис првх прoлeћних цветова, помешан са чистим планинским ваздухом. Анђела је посматрала лет једног шареног лептира са цвета на цвет и дивила се његовој лепоти. Чудила се како једно тако мало и крхко биће може учинити природу тако посебном, лепом и нестварном. Гледала је савршенство боја и његових шара на крилима, дивећи се уметности мајке. Овде је све тако лепо, па, иако је овде одрасла, увек се оном детињом наивношћу чудила свету око себе, уживала у свакој смени годишњих доба. Гледала је младе зелене листове како се развијају на дрвећу, окрећући се према сунцу и желећи да упију његове зраке и наглас рекла: “Како се увек дивим овим младим пупољцима живота када се рађају у прoлeће, а некако сам увек тужна у јесен, када видим како се откидају од дрвета живота, и падају по земљи, на свој вечни починак”.

Олга је ухвати испод руке и рече: “Ја о томе, Анђела, размишљам читавог живота, то ти је сва животна филозофија. Све има свој почетак и свој крај. У некој мери људски живот се може упорeдити са тим малим зеленим листом на дрвету. Рађа се у прoлeће, добија свој облик и нежну зелену боју. Радује се првом јутарњем сунцу и ужива у његовом миловању. Све је лепо и ново око њега и док је тако млад и зелен, сви му се диве и радују. Прoлeће у људском животу представља детињство и младост. Безбрижно и лепо детињство пуно снова и жеља! Надаш се и машташ шта све можеш остварити у животу.

Онда неприметно дође и лето. Лист добија тамнозелену боју, његов живот је устаљен. Чврсто је везан за дрво живота и успешно одoлeва свим ветровима и олујама. Као и сам човек. Лето у људском животу представља доба зрелости, доба изазова и искушења, али чврсто верује у себе и држи се својих уверења. Дотада је већ шватио сву озбиљност живота и учио на својим грешкама. Научио је како да савлада све надолазеће олује и ветрове, не плашећи се пораза.

На крају долази јесен. Листић полако почиње да жути и вене. Више му се нико и не радује, само понеки случајни пролазник, који застане да ослушне тихи шапат испод гране и диви се његовој зрелости и шарама, од којих свака има своју причу. Ослушкује око себе и са стрепњом очекује први налет ветра, који ће га одвојити од извора живота. Јесен, у људском животу представља старост. Доба када човек швати да је прошло лето и са њим сви лепи дани који се више не могу вратити. Доба када човек живи од успомена и више нема снаге да се ухвати у коштац са животом, јер осећа да је његово време прошло, да свет припада неким млађим и упорним људима. Доба када са стрепњом ишчекује налет јаког ветра који ће га однети на вечни починак”…

Данијела Булатовић


РЕЦЕНЗИЈА – САВРЕМЕНА ПРИЧА О СНАЗИ ЉУБАВИ И ПРИЈАТЕЉСТВА

Љубав и пријатељство! Вековима непресушна инспирација песницима, приповедачима, романсијерима, сликарима, филозофима… Свима који су умели завирити и у реалне, и у трасценденталне светове загонетног места – људске душе, боравишта ових двају најлепших емоција које је свет до данас саздао. Спорили се, или не, о њеном постојању, негде тамо – у њеним скривеним метафизичким световима, тињало је, разгарало и настајало непроцењиво благо поезије, приповедака, романа, слика…

Читајући роман „Најлепше место на свету”, Данијеле Булатовић, откривамо умеће књижевнице да ову непресушну тему учини и универзалном, и оригиналном, и блиском животу савременог човека, стешњеног између брига свакодневног живота, постојања, али и жеље да ту тескобу одагна и стварност учини бољом и лепшом.
Настави са читањем “НАЈЛЕПШЕ МЕСТО НА СВЕТУ – Промоција романа Данијеле Булатовић”

GOVOR ORUŽJA (I ĆUTANjE BOGA)-Nena Miljanović

Oko i razum na nišanu Prst i bezum na obaraču Po zakonu jačega da osvoji I nagonu slabijeg da odbrani U sukobu sile i straha Preko krvi stratišta i pepela zgarišta Uz koračnicu “patriotskih” povika Koracima od sedam milja Maršira čovečanstvo u prošlost U doba čopora i zverstava Jer Kad progovori oružje i smrt ućutka … Настави са читањем “GOVOR ORUŽJA (I ĆUTANjE BOGA)-Nena Miljanović”

Oko i razum na nišanu
Prst i bezum na obaraču
Po zakonu jačega da osvoji
I nagonu slabijeg da odbrani
U sukobu sile i straha
Preko krvi stratišta i pepela zgarišta
Uz koračnicu “patriotskih” povika
Koracima od sedam milja
Maršira čovečanstvo u prošlost
U doba čopora i zverstava
Jer
Kad progovori oružje i smrt ućutka život
Zaćuti poražen Bog (ili Svesmisao)
Zbog nadmoći uma koju je uzalud dao
I zbog sumnje u sebe
Jer stvarao je po svome liku i umu ravnoga sebi
Stvaraoca svetova
Sa božanskim darom ljudskosti i ljubavi
Jedinog
Među svim svetovima
 
Zbog greške u svome najvećem delu
Gluv je Gospod za molitve
Jednako
I za blagosiljanja pobednika
I za proklinjanja gubitnika
I nije ni na čijoj strani
(za obostrana ubijanja nema opravdanja)
U ratovima
Gde prvo pogine Ljubav
Pa Čovek u čoveku
I Bog u ljudskosti…

Tužno srce

Iz života otišla si tiho A u njega ušla na velika vrata Tužno srce još za tobom pati Al ne pušta suzu iz inata. Mislili smo ceo svet je naš I pravili planove za nas dvoje Bila si moja srećica A mene si zvala srce moje. Zašto si me ostavila tužnog Što mi makar razlog … Настави са читањем “Tužno srce”

Iz života otišla si tiho
A u njega ušla na velika vrata
Tužno srce još za tobom pati
Al ne pušta suzu iz inata.

Mislili smo ceo svet je naš
I pravili planove za nas dvoje
Bila si moja srećica
A mene si zvala srce moje.

Zašto si me ostavila tužnog
Što mi makar razlog nisi rekla
Obećao sam sebi zaplakati neću
A iz očiju bi reka suza tekla.

Da znam razlog shvatio bih možda
Jer dao sam ti sve što sam imao
Srce dušu i svu ljubav svoju
Sve što imam ja sam tebi dao.

Sada tužan u kafani pijem
Sam sa sobom samo čaša ispref mene
U vinu svoju tugu lečim
Ne dam suzi iz oka da mi krene.

Možda nekad i zacele moje rane
A možda i nikada neće
Oči neće za tobom zaplakati
Ali srce za tobom umreće.

Samo u snu

Dok ti slatko spavaš U svom krevetu Ja te ljubim u snu I osećam tvoje telo Pripijeno uz mene A znam da je to samo u snu. I dok ti u snu nežno milujem kosu A glava ti spava na mom ramenu Uzbudjuje me blagi dodir tvojih grudi Al ja znam da je to samo … Настави са читањем “Samo u snu”

Dok ti slatko spavaš
U svom krevetu
Ja te ljubim u snu
I osećam tvoje telo
Pripijeno uz mene
A znam da je to samo u snu.
I dok ti u snu nežno milujem kosu
A glava ti spava na mom ramenu
Uzbudjuje me blagi dodir tvojih grudi
Al ja znam da je to samo u snu.
Ljubiću te makar u snu
Makar u snu ću ti ukrasti dodir nežan
Sanjaću da si u mom zagrljaju
Pa makar to bio samo san.
Znam da je to samo san
A snovi se često ne ostvaruju
Ali, sanjaću sada da si samo moja
Pa makar bilo sve samo u snu.

ПОЛА ЛЕПОТЕ и друге песме… – Андреја Врањеш

ПОЛА ЛЕПОТЕ Лепо је лепо и кад га је пола, недовршени снови светли, пролећа са пола маја, киша и дуга кад се сретну кратко, сликар кад замрси боја део, стих снажан умети свити, са песмом једном само, може се и песник бити.

ПОЛА ЛЕПОТЕ

Лепо је лепо и кад га је пола,
недовршени снови светли,
пролећа са пола маја,
киша и дуга кад се сретну кратко,
сликар кад замрси боја део,
стих снажан умети свити,
са песмом једном само,
може се и песник бити.


Настави са читањем “ПОЛА ЛЕПОТЕ и друге песме… – Андреја Врањеш”

СВЕТЛО

СВЕТЛО Свако срце има оно чему тежи, то је место где њему душа лежи. Чисто срце рођено је у једном телу, да са њиме проживи вечност целу. А без срца, нико не може ка њој поћи, јер без њега, живот ће им улудo проћи. Али има једно добро срце на свету, где многи подло раде, … Настави са читањем “СВЕТЛО”

СВЕТЛО

Свако срце има оно чему тежи,
то је место где њему душа лежи.
Чисто срце рођено је у једном телу,
да са њиме проживи вечност целу.
А без срца, нико не може ка њој поћи,
јер без њега, живот ће им улудo проћи.

Али има једно добро срце на свету,
где многи подло раде, њему на штету.
Покушавају од дана да направе ноћ,
јер за себе мисле да имају велику моћ.
Труде се болно срце из тела да изваде,
опијени својом моћи, не знају шта раде.

У њима се тиме храни, она црна душа,
код тако опијених, нико памет не слуша?
Са таквом душом они светло дана не виде,
па зато раде, оно због чега се и не стиде.
Не маре што са њима светла нигде нема,
већ тамо где они дођу, ту је туга голема.

Њима је светло утонуло у дубинама мрака,
где мисле да се не виде грозна дела свака.
Зато желе да (нам) исчупају срце из груди,
јер тако раде сви они који нису ни били људи.
За јаки ореол светла у том срцу они не маре,
па тако многе терају да тешко крваре.

Но светло не може дуго остајати у тами,
нити у њој може, са сталним болом, душа да чами.
Увек када за слободом, свако срце јако уздише,
са болним уздасима, оно се ка небу пење све више.
Ту ће сигурно једном, вечно светло оно да угледа,
као и душа, која ни у агонији, неће злу да се преда.

Никола Вушковић

СВЕТЛО