www.poezija.rs

Na umoru mojih sanja doletela je pesma,
nežna poput devojačkih usana i bela.
Zalutala? 
Ne.
Dozvana mojom tugom.
Svojoj sam zvezdi htela.
Al' kako?
Nisam znala.
Patih.
I molih.
Bilo mi je stalo.
čekaj, čekaj, ništa.
Izgubiše se nade.

Nađe mi ih pesma.
Ulete sred umirućih sanja
i ne dade dvema suzama da budu kraj.
Vrati mi nade,
a zatim skoči,
uskoči u moje srce,
ukrade srcu tajnu
i prepuna vere u život
posta naivno obećanje:
"Naći ću tvoju zvezdu."

Mislih moćna je i ispratih je.
Čekah.
Al' blesnu put smrtonosno,
a onda ga obavi tama.
Kriknuh, jer sanje moje
postaše večno vlažna zemlja,
a u utrobu njihovu
položih mrtvu pesmu.

Ispraćajući iluzije prekomodne mašte, 
vrtim se u krugu,
a koraci ma kakvi god da su,
nesporazumi su sa sobom i drugima.
Glođe praznina,
rime zgušnjavaju žalopojke,
boli protkivaju retke...
Ipak prkosim...
Prati me moja senka...

Jednom si čoveče verovao

i ukrali su ti sve nade.

Jednom si pokušao nešto veliko,

ali zlo ti stade na put.

Jednom, kad si pokopao ideale

možeš ih samo posećivati na groblju

sa bljeskom suza u očima.

Ali se čuvaj,

jer ako bljesak suza primete zlikovci,

za kratko će posećivati tebe,

sa kiticom cveća u rukama .

,

Kad pored mene prođeš zadrhti moje srce

i zaželi pogled tvoj da čas meni zasja,

al’ ti me ne vidiš,

na me i ne misliš,

za te ne postojim ja.

Kad bi tvoje misli bile kao moje;

kad bi u tvom srcu za me ljubav sjala,

sjala pa i njena iskra mala,

lep bi bio svet,

dan bi bio dan, a ne noć k’o sada

kad moj si samo san.

Možeš li me pogledati

kad kraj mene prođeš?

Možeš li me zavoleti ko što voljen ti si

sada i u svakom trenu,

kad pored mene i jesi i nisi?

PESNICI

Od drevnog iskona, pa sve do kraja sveta,
osetljiva je duša, što šeta između planeta.
Od crne tame, pa iznad svetlosti duge, ona svuda zalazi,
gde sve mane, porok gadni, ali čast i vrline pronalazi.
Tu za kukavice mnoge, ova duša pohvale nema,
dok za sve junake, uvek lovorov venac sprema.
Ko god na čast pogazi, to uvek mora da smeta,
svakoj onoj duši, od koje se izgradi poeta.

Pesnik, to je onaj san, koji se ostvari na javi,
pa za svakog od iluzije, on može stvarnost da napravi.
I uvek kad’ je čuveno bilo delo svakog junaka,
bez pesnika, uzalud je njemu pogibija svaka.
Samo kada pesnik, junaku veliki podvig opeva,
u zagrljaju večnosti, hrabri ratnik može mirno da sneva.

Nekad, dok svoju dragu, gleda kako mirno spava,
taj tren pesnik, zauvek će da sačuva od zaborava.
Duh pesnika, stihom će opisati tu lepotu snenu,
da ostane tako, njen trajni spomen u vremenu.

Pesnik, to jeste živo i stalno nadahnuto biće,
koje najmanje je vezano za svoje kosti i mišiće.
Svaka nesputana misao, čvrste mu je građe,
to je uvek temelj, iz kojeg gorostas izađe.

Pesnik, jeste nesputani duh živi,
koji kroz vasionu celu, može slobodno da plovi.
Tu je njemu svaka misao, čvrsta kao stena,
od koje mogu da se izgrade, samo realni snovi.
I kao što na svakoj steni, ostaju tragovi večni,
takvi su oni stihovi, kazani da svima budu tečni.

A ti čoveče, prah si bio, u prah ćeš se i vratiti,
dok pesnika vetar vremena, nikad ne može satrti.
Časni pesnik jedan, kao gomila junaka jeste vredan,
jer svaki rob u njegovom stihu, neće uvek ostati bedan.
Svim pesnicima, slobodna misao nikad ne ostaje pusta,
niti umire kada progovore, za gomilu zapušenih usta.

Pesnici, to nisu samo male i slabe duše snene,
jer njihove misli, mogu i u večnosti da se okamene.
Te jake misli ostaju urezane kao u kamenu,
da trajno budu zapisane u neprolaznom vremenu.
Zato Pesnici i onda kada nas ne bude bilo više,
mnogi će slediti trag, koji nikad neće da se izbriše.

Nikola Vušković

V olenja jednog još se sećam;
O sećanje divno to pamtim i sada.
L uda beše ljubav moje mladosti
I  pretvori se u sećanje trajno.
M  nogi su dani od tada prošli,
G odine prošle su isto,
A l’ ni dani, ni godine, ništa,
I zbrisati moglo nije
S vu lepotu što uspomena na to volenje krije.
A da li je i moguće
D a nešto što je bilo tako snažno i lepo
K ao proletnji cvet i lepše,
A ko mu je došao kraj
D a to lepo i snažno zaborav skrije?
G odine i dani zaboravom će pretiti i dalje,
A l’ ni godine ni dani, niti jedna sila
N išta ne mogu sećanju tom,
E hi jedne neuspele ljubavi
M oje mladalačke ljubavi, koja se svršila
A ipak će trajati večno u sećanju mom.