ДАВНА ЗРЕЊА – Драган Величковић

 

ДАВНА ЗРЕЊА

Кад ућути глас додола и кише се окамене,
Вреле слати похитају у мирисна давна зрења.

Још дремљиви виногради, одједанпут повилене,
У сенкама гројзоберским, дуж чокота и корења.

Појаве се незнане ми давне туге наслућене,
Осунчана модра земља, миришљави вински слад.

Трифунданске месечине самотоком испраћене,
Одводе ме пре видела у лојзарски лаки хлад.

Отргне се летња благост, давно пре јутарњих чари
Лагано ко светилиштем клизне нечујно на прсте.

Плавет густо труковану, јаки оплету ластари
У распуклом зрну грожђа, капи миља се укрсте.

Ако ли се грозд бременит преточи у капље вина,
И разлије ко свежина у пурпуру тамно- бледом.

Појави се сакривена сва подрумска хладовина,
Да охрабри ил растужи, жеђ угаслу за обедом.
Настави са читањем “ДАВНА ЗРЕЊА – Драган Величковић”

Љубав и вино – Бојана Мицић

Љубав и вино

Заволи у вину мене,
ко што ме и без вина волиш,
немој срећо моја
тугу да дозволиш.

И црвена боја нека нас греје,
нека нам се срце смеје,
откуцаји ће бити јачи,
срећо моја само љубав нека нас греје.

Љубав и вино једно име, има.
И жилама мојим у крви,
тече црвено вино ово,
што пијемо га заједно,
и желимо се страсно
и кажем ти гласно:
да волим те најјаче
најдраже моје.
 
Настави са читањем “Љубав и вино – Бојана Мицић”

МИЛОСТИЊА- Душан Комазец

Милостињу тражим са усана медних
којима сам први целивао росу
у блаженству зора мамних, непрегледних,
кад су зарудиле у немом пркосу.

Нестала си као незнанац у магли,
однела са собом чежњу која руди,
а ја бих да волим ил’ да ми се суди
за оно што јесам и што нисам хтео.
Сад пред тобом стојим васкрсао цео
и молим к’о дете што играчку тражи.

Спознах да немире душа твоја тражи!
Поглед према теби не упутих нагли,
јер би тугом тада твоје нежне очи
оросиле и знам, био бих још кривљи,
па се не усудих ни корак да крочим.
Заћутах, иако све сам мање живљи.

Прекривају мене нежно ткане нити
замке, у коју сам као и сви чедни
упао узлетом, к’о мува без главе.
Они који мрзе сад сигурно славе.
С осмехом поруге смело недогледним
кидишу на ово измождено тело
као лешинари и своју би тугу
да творе у славље и моје опело,
јер никада нису дохватили дугу.

КОНОПЉА – Миљко Шљивић

Некад сам носио тежани веш,
па шта многи су носили тако.
Одакле мени тај тежани веш?
Сад да вам причaм то ћу полако.

У њиви именом „конопљара“,
семе конопље мој отац баци,
ја га чувао све док је никло,
да семе нам не покупе врапци.

Кад дође час да конопља цвета,
моји на њиву конопљу секу,
а то све бива при крају лета,
кад потапање следи у реку.

Ту oд конопље стабло и влакна,
остану, тек, јер у води стоји,
конопљу затим отац осуши
па кући још влакна да одвоји.

На ред долази трлица сада,
одваја се дрвенасти део,
поломљен поздер около пада,
на њега мачак стари је сео.

Трлица трли, жестоко звечи,
чује се негде до краја села,
мајка и отац покупе влакна,
тако настају повесма бела.

Повесма затим на гребен “иду”,
јер само чиста тек много вреде,
зато се гребањем она чисте,
да влакно може да се опреде.

Мајка и бака повесма свежу,
на преслицу стару, дуго седе,
преду, и песме се ту разлежу,
док кудеља сва се не испреде.

Основа се снује, разбој стави,
мајци и баки то је баш лако,
потком се потом платно “направи”
тежано платно настаје тако.

Настави са читањем “КОНОПЉА – Миљко Шљивић”

ZBOGOM-Miroslav Krnjeta

Pada ledena kiša na ljubav
crna zemlja ti je pokrov
suza iz srca topi večni led
posladnja reč i poslednji pogled.
E moje cveće došao dan
u sekundi si napustila život,
ostao sam izgubljen i pokidan
padam majko u duši tuge topot.

Moj biseru života,plačem i stojim,
ljubim suze brata i još se borim,
tamo si obasjana rajskom dugom
ljubim te majko, svetlo i mučenice,
kažem volim te i zbogom.

Љубодраг Обрадовић – ТАЛАС


Аутор слике је Милан Бата Петровић

ТАЛАС

Ко талас низ реку,
моје мисли плове.
Хоће да утекну,
од оних што их лове.

Хоће мисли слободу,
а то је данас грех,
први знак за непогоду
и казну уз дрски смех.

Моћ и сила су све,
откуд сумња у то.
Вечна битка траје,
али најчешће победи зло.

Настави са читањем “Љубодраг Обрадовић – ТАЛАС”

НИРВАНА – Раде Драинац


Родна кућа Радета Драинца у Трбуњу

НИРВАНА

Шумне ноћи ко јавори сињи
Тамом гробном леже ми на длану
Бoleстан сам много… много!
Једину звезду у овој пустињи
Видим своју рану.

Притисла ме стидна жалост
ко оловна плоча.
Нигде један ведар дан!
Сломила ме тужна малаксалост
на љубав, живот и сан.

Хтео бих само
у родни крај да одем што пре
и да умрем тамо,
заборављајући све.

А кад ме на дасци
пут гробља понесу волујска кола,
као некад у младости,
нада мном да заплачу од
истинског бола
беле брезе, тужне од
старости.

То су задњи снови
у ноћима шумним ко јавори сињи,
отворени као ране,
које у овој пустињи
гнојем капљу последње дане.

© Раде Драинац

ПРИПАЗИ – Андреја Ђ. Врањеш

ПРИПАЗИ

Не истражуј тајну Дрине,
можеш пасти у дубине бола нечијег,
а шта ће ти та истина,
цео живот да те пече.
Зато пусти стару даму,
драме реку,
нека бурним током тече,
навикла је кривудава а не крива,
да подсећа шта осећа.

ТРАЖЕЊА

Ако песнике будеш тражила,
наћи ћеш их између судбина,
јаука,
остану такви у времену.
Тако они дугове своје ,
стиховима враћају.

Настави са читањем “ПРИПАЗИ – Андреја Ђ. Врањеш”

ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић

ОД ДЕДЕ

(Богдан на бини држи у руци свеску,
показјуе публици и прича)

На свесци пише „Унучићима“:
Па -„Богдан, Лена и мали Коста“
а ја у руци држим ту свеску,
која ми, деда, од тебе оста.

Свеску нађосмо ми изненада,
у папирима прашњавим мојим,
а сада видим, свеска припада,
унучићима вољеним твојим.

Још играчака и успомена,
из детињства се свог често сећам,
била то дивна прошла времена,
баш сам са тобом ја био срећан.

Увече беше ритуал цео,
да спавам баба на мене виче
а ја да спавам још нисам хтео,
докле не чујем све твоје приче.

Да љубимица беше ти Ленка,
то сада рећи ћу последњи пут,
вазда сам знао, да све нас волиш,
па нисам био ни на кога љут.

Сећам се посебно једног дана,
видех на лицу ти боју бледу
а ти ми тада утешно рече:
„Не брини Боко, биће у реду“.

Каква утеха, нисам ја мали,
није узалуд та боја бледа
и ускоро ми мајка прошапта:
„Тужне су вести – умро је деда“.

Од туге силне тад потекоше,
те сузе вреле низ лице моје,
а ја помислих да би ти реко:
„Не плачи, Боко, то, нормално је.“

Учио си ме вери у Бога,
да не тугујем и да се молим,
би туга јача од срца мога,
па сам плакао јер тебе волим.

Питао сам се на самом крају:
„Зашто за тебе не бејаше лек?“
Крст ти носио на испраћају,
растадосмо се, деда, заувек.

У свесци стоје, поруке твоје,
ах, како лепо поруке слажеш,
а жалосно је још срце моје,
што тебе нема да нам то кажеш.

(Чита из свеске)

„Научи се да волиш све људе,
да добар човек од тебе буде,
било с ким немој да си у свађи,
потруди се и компромис нађи.

Да се хвалишеш немој никако,
јер хвалити се – тако је лако.
Немој да дајеш ти значај себи,
важно је шта се мисли о теби.

О породици ти увек брини,
и све што можеш за њу учини.
Никакаво благо достојано није,
да род завади и најмилије.

Радом заради – помажи слабе,
aл` знај да ништа нема за џабе.
Ако је крађа и туђе – тема,
знај да од тога користи нема.

Порока је важно да се клониш,
од лошег друштва да се уклониш,
кад пласт година на леђа свалиш,
да ни за чим тада не зажалиш.

То је суштина из пера мога,
живот је нешто теже од тога,
па ако дођу питања нова,
одговор даће ти свеска ова.“
Настави са читањем “ОД ДЕДЕ – Миљко Шљивић”

ПИЈМО У ТО ИМЕ… Миладиновић Сандра

2. место у категорији одрасли песници – ЉУБАВ И ВИНО 2022.


ПИЈМО У ТО ИМЕ…

Ко не зна да љуби
Тај живео није
Нит је вина пио
Макар га препио
Ко не зна да воли
Тај ходио није
Земљом како ваља
Већ се споводио!

Ко да  тако није
Срж Господњег дара
Срљао махнито
Корбачем кроз мрак
Ко да се напио
ватре самог Хада
Ни себи признао
Да милује зрак!

Ко заспао није
Крај топота била
Ког силније љуби
Из даха у дах
Осетио није
Анђеоска крила
Што га храбро носе
Кроз звездани прах!

Сви рођени јесмо
Да волимо силно
Док следимо струје
Што нас јаче вуку
Кат-кад заглавимо
Стењем убојитим
Па грлимо страсно
Невољену луку!

Тако залутали
Често остајемо
Времешни вечности
Непознати души
А можда тај живот
Што желимо силно
Мимо нас пролази
Док све нам се руши?!
Настави са читањем “ПИЈМО У ТО ИМЕ… Миладиновић Сандра”