PRED SPAVANJE – Ljiljana Tamburić

PRED SPAVANJE

Kada tamna noć se spusti, na sećanja u samoći,
u toj tami kao zvezde, zablistaju tvoje oči…
Svaki kutak, oboji se, plavetnilom ozvezdanim,
pa se dan u punom svetlu, u tom mraku meni javi.

Ja pogledom tad’ pokupim, svu tu srmu s’ tavanice,
i smotam je kao gnezdo, da uspavam besanice.
One kao ptići traže, da u kljun im nešto stavim,
umirim ih i ununim stihovima izmišljanim.

Iz pesama, k’o iz rama, tvoj lik tiho progovara:
“Ova noć je bezopasna, tek prolazna, kratka tama…
Kad zažmuriš, sliku stvori, paunovim perom piši,
noćnu rosu,sa mog dlana, pred spavanje, pomiriši!”

Ljiljana Tamburić

Туђи цвет

 

Данас ми се самује
тихује
и не треба ми нико
нико ко не уме тишине да разуме.
Данас сам далеки неки свет
туђи цвет
ни ветар данас не желим ту
ни мирис ружа што
најављује лето
ништа не желим
ништа нећу
само тишину
ноћ
што пре ноћ да дође
да свет прекрије тама
да месечина открије
све што прекрива светлост дана.
Данас ми се самује
тихује
и не треба ми нико
нико ко не уме ћутњу да разуме.
Данас сам путник временских путева
туђих улица и туђих градова.
Нигде пријатељског лица
само се тишина смеши
и ноћ грли и душу лечи
од страних људи
од грубих речи.
Данас ми се самује
тихује
душа се ноћи радује
јер ноћ, ноћ никад не лаже
ништа не крије
и свему право лице открије.
Данас сам нигде
и нико
и ништа
само тишина
само мрак
далеки неки свет
туђи цвет.

( ’21. )

 

Lelek

  • Slomljene kosti nedužnih ljudi,
  • životi uzalud proliveni,
  • nesrećni vapaj ljudi me budi,
  • njihova bol sad živi u meni.

Leleke bolne u glavi čujem,

dečiji vrisak dušu mi truje,

kako životu da se radujem,

kada u meni besne oluje,

 

Nebeskom carstvu što pre ja hrlim,

da kleknem pred moćne apostole,

sve ljude na zemlji da zagrlim,

 

da se iskreno oni zavole.

Ja molim Boga i ove noći,

znam srećni dani brzo će doći.

 

autor

Jovica N. Đorđević

МОЈСИЊСКА СВЕТА ГОРА – Миљко Шљивић

У Србији, надомак Сталаћа,
Мојсињске се протежу планине,
у њима наша монашка браћа,
подигла свете насеобине.

У таквој Мојсињској „Светој Гори“,
за тиху молитву места скрита,
ту манастире Бог дивне „створи“,
од дошлих монаха Синаита.

Та „Света Гора“ молитву скрила,
између река што журно теку,
тиха молитва давно је била,
јоште у четрнаестом веку.

А живот миран, повучен и тих,
много монаха као и поста,
земља света поштована од свих,
и таква света до данас оста.

Пред нама је сада утабан пут,
што нам казује куд ваља ићи,
иако знамо да трњем посут
ми њим можемо у вечност стићи.

Треба да свако нађе себе ту,
па да на молитвама буде у:
Архангелима, Светом Јовану,
Мрзеници и Светом Роману.

ФЕДРАРО 2022. – Сусрети песника – ПоезијаСРБ.


У Етно кући Слободана Стојановића, 15.5 2022. године, одржан је први дан јубиларног 25 ФЕДРАРА, Фестивала аматерског стваралаштва Расинског округа. Наравно, првог дана одржани су пратећи програми ФЕДРАРА и то:
  • Ликовна колонија “мр Ратко Тодосијевић Баћо” и
  •  СУПЕС – ПоезијаСРБ”!

На ликовној колонији “мр Ратко Тодосијевић Баћо” учествовало је 6 сликара и то: Мирослава Петронијевић, Новица Симић, Дијана Обрадовић, Јелена Грковић,  Драгутин Атанцковић и Првослав Пендић Пенда.

На “СУПЕСУ – ПоезијаСРБ” ове године учествовали су песници: Љубодраг Обрадовић, Светлана Ђурђевић, Првослав Пендић Пенда, Милосав Ђукић Ђука, Љиљана Тамбурић, Градимир Карајовић, Боривоје Видијковић, Бранко Ћировић Ћира, Драган Тодосијевић Гана, Мирко Стојадиновић, Саша Милетић, Богдан Јевтић, Горан Минић, Дејан Петровић Кенац, Бобан Дашић,
Милан Марковић Лака и Миљко Бркић…

Пре СУПЕС-а одржана је и СМОТРА СЕЛА Града Крушевца!

На ФЕДРАРУ 2022. ће се ове године извести две предстве и то: • представа “АМАТЕРИ” КУД-а Вук Караџић из Треботина, Жабара и Мале Врбнице по тексту Боривоја Радаковића и у режији Ивана Богићевића,
• и представа ВЛАСТ АНАЛФАБЕТА по тексту Бранислава Нушића, у режији
Љубише Карсића и игрању театра 15 новембар Средње школе из Бруса.

Настави са читањем “ФЕДРАРО 2022. – Сусрети песника – ПоезијаСРБ.”

МЕРА – Андреја Ђ. Врањеш

МЕРА

Треба говорити скоро нечујно,
ако је могуће и заћутати,
не  бити као почетак ветра,
целом  јачином одфијукати.

Не возити слаломе брзе,
по стрмим оним странама,
не бити сигуран у познанства,
такви се испрате с ранама.

Ако волети знамо,
ни тада не додавати гас,
ко не спозна меру,
живи на сав глас.

Настави са читањем “МЕРА – Андреја Ђ. Врањеш”

SRCE OD KAMENA – Jasmina Dimitrijević

SRCE OD KAMENA

Postoji li nešto od noći crnje,
crna i grešna to je duša tvoja,
svaka reč bode ko ružino trnje,
pa ne znam da l` sam tuđa, ili svoja.

Ima li nešto hladnije od leda,
hladnije to su tvoje oči plave.
Tako sam željna tvog toplog pogleda,
da mi se oči u tvojima udave.

Ima li nešto tvrđe od čelika,
bezdušno to je srce ti kameno,
želeh da ljubav bude nam veliko

pčelinje saće medom ispunjeno.
Želje su jedno, bolna stvarnost drugo,
o željo moja, ili večna tugo.

Настави са читањем “SRCE OD KAMENA – Jasmina Dimitrijević”

CARSKIM PUTEM DO STALAĆA – Ljiljana Tamburić

Carskim putem do Stalaća

Od Đunisa do Stalaća, uz obale dve Morave
Sveta gora, mala, naša, u njoj svetinje borave.
A u gori bajkovitoj, slavuj pesmu divnu poje
O crkvama što se kriju, u skutima šumske čoje.

Od Marićke bitke ljute, pa do Kosovskoga boja
Lazar crkve izgradio, ni sad im se ne zna broja.
Bilo ih je sedamdeset i još možda uz njih sedam
Sveti Roman sazda prvu, pa odatle druge gleda.

Gde Morava Južna skreće u klisuru kod Stalaća
Tu su vrata od Srbije, tu ne može svak’ da svraća
Kad je Turčin proterao monahe sa Svete gore
Carskim putem peške došli, crkve da sagrade nove

Mojsinjske planine pamte i poslonske isto tako,
Zvuke zvona sa zvonara, što ih mog’o čuti svako
Liturgije poj se čuje kao nekad preko brda
I danas se vernicima dešavaju mnoga čuda.

Tromoravlje i tri gore k’o najveće srpsko blago
Tu su zdenci i kladenci k’o da ih je bog poslag’o
U tom skutu zelenila i sad leže mnoge crkve
Svete vode što izviru ispod hrastova i bukve.

Ljiljana Tamburić

Kralj mahale

Ne nisam isti, vreme me truje,

iskustvo ubi dušu mi mladu,

pustoš što osta posle oluje,

preti da ugasi svaku nadu.

Sablasne vatre dušu mi pale,

šta hoću ja samo kad’ bi znale,

moje želje su minorno male,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Ne nisam isti, troši me vreme,

deo po deo tone u noći,

na pleća pade još jedno breme,

da hodam pod njim ja neću moći.

Uzalud reči, uzalud hvale,

džaba nade velike i male,

sebično negujem ideale,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Ne nisam alav, duša mi prosta,

Nevjansk toranj za sebe ne želim,

hoću sa onim što od me osta,

ranjenu dušu da proveselim.

Sve lepe reči i sve pohvale,

u deo srca lako bi stale,

vračare meni tiho bajale,

da postanem kralj svoje mahale.

 

Al’ vidi čuda samo sam čovek

alavost ljudska buknu u meni,

pa neću skroman da budem dovek,

nek’ pustoš moja sva ozeleni.

Sva zlata sveta oči bi krale,

za moju krunu vile bi znale,

porušio bih sve ideale,

da postanem kralj svoje mahale.

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

Писмо брату

Бато мој,
Све хоћу да се борим,
а не могу да уздржим сузе
Јао моје туге за братом!
Како је тешко кад свој за свога не зна!?
Време и догађаји тако су метули брану између нас.

Сећам се нечега што је било, из детињства
Безброј малих успомена на мах се јаве,
па и`чезну. Сећања нестају као живот
и осипају се као изгубљена срећа,
а живот се претворио у бескрајну молитву,
у вечно ћутање и тражење мира.
Трошан је пут наде клонуле душе

Oво уклето племе своје вериге воли
и своју патњу диже у небеса
Свака стопа ове земље је једно бојно поље
Земља – споменик, борбе очајне и дуге
Земља подвига у поразу

Ви сте страдалници у боју
нас овде убијају на спавању. Сан нам краду,
а не знају да то одавно нису снови
већ најгори кошмари
Повађени су многи прагови, угашена огњишта.
Замандаљена или разваљена врата.
Србија је преполовљена.
Сва се у несрећу завила.

Ово је време жена, плача удовица.
Нарицање је једина песма која се чује.
Црне мараме се не скидају.
Мати и ја, као две женске туге.
Од жалости никада се не огледамо у огледало
стрепимо од слутњи шта ћемо у њему видети.

Све је ове године добро понело
биће и вина и ракије, жеђ да ти угаси
и да има ко да пије.
Жито смо оврли, биће и леба
само да се вратиш,
па да ти сеја умеси погачу
већу од твоје највеће глади.

Кад узмогнеш, пиши, не часи ни часа.
Одагнај стрепње и црне мисли
злослутнице и обрадуј нас.
У вери и нади у скори сусрет
прими моје поздраве. Твоја сеја.