Мртва стража и Лазарев завет *Драгојло Јовић

МРТВА СТРАЖА И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ

Од давнина, кад прво сунце гране,
над светом земљом што Косово се зове,
Србин је чувао Светиње, њиве и пољане,
и за њих ткао најлепше снове.

Кренула су деца, срца к’о планине,
на Кошаре сурове, у зиме и лед,
да бране праг своје отаџбине,
док сотона и сила кретаху у ред.

Знали су јунаци куд су ноге  пошле,
где Грачаница и Дечани стоје,
пред страшне звери што су им дошле,
у Пећкој су крунисали завете своје.

Стотину осам душа  небу се винуло,
у крви и огњу, где душман је хтео,
ал’ ни педаљ земље није му се  дало,
војник  је српски границу сачувао.

Шесторица  јунака још  стражу држе,
кости им постаху међаш и стена,
док ветрови сурови Проклетијама круже,
они су савест нашега времена.

Што се силом отме, проклето остаје,
туђа рука никад у миру не жање,
Бог правду мери, Он најбоље познаје,
чије је Косово, то свето имање.

Потећи ће опет бистре српске воде,
Дрим ће да шуми, Лаб и Ситница,
у песми поноса, у дану слободе,
где свако је брдо наша ћирилица.

Заплакаће опет виногради стари,
тамо где Метохија мирише на тамјан,
где царски су подруми и неимари,
где сваки је камен свет и одабран.

То вино што Лазар пред полазак попи,
у њему је снага што вековима траје,
иста нас вера и васкрсење споји,
Србин  не робује и своје не даје!

Српска мајко, не тужи, не плачи,
за Србију дала си свог сина,
од његове крви завет је још јачи:
Косово је срце, живот и истина!

Вратиће се војска у колевку своју,
јер Васкрс је близу, а завет је чист,
на бранику отаџбине, у свакоме боју,
Косово ће написати нови, златни лист.

МОЈ ТАТА

Мој тата је увијек био благородан,
Све што бисмо зажељели би знао.
Мени је кошарице за школу правио
Од танког прућа свијао, преплитао.

Кад би кроз прозор воза испала лутка
Вриштала бих да зеленог ћиру заустави,
Из џепа би извадио плишаног меду
замјену за лутку са очима свјетлуцавим.

Када би мама танким житковим прутем
По голим ногама шибала млађег брата
Што се једном офарбао глумећи црнца,
Љутито би јој отео прут из руке наш тата,

Јунак и сила у дјетињим очима је био,
Задатке из математике је лако рјешавао,
Крлетке за птице би на воћке стављао,
Све што је очима видио он је стварао.

Тек увече кад се под лампом окупимо,
Горски вијенац је напамет рецитовао,
О Лазару и Милошу и девет Југовића
Из Косовског циклуса уз гусле пјевао.

Како је као славуј дивно пјевушио,
Риме су се стапале уз гусала звуке,
Ми смо се у уво претварали и упијали
Сваки стих уз струне што пребиру руке.

Причао о мрским минулим ратовима,
О Дрини, и утварама из Старог Брода
И канти масти што их је гладне хранила
Док из гротла нису видјели ни свода.

Много је знао мој тата и нама причао
Да се не заборави, да се даље преноси,
Предање незнано и знано да не отече
Низ ријеку до мора и океана, да пркоси

Времену за нека нова млада покољења,
Да уче оно што многи данас митом зову
Не знајући шта је мит и зашто сунце сија
За част, за крст, за љубљену отаџбину ову.

 

ЖИВИМО ВРЕМЕ – КОЗИЋ САША

Данас живимо време

затворено у пластичну кесу,

налик прошлости која искривљена стоји

на улазу у кутију

створену само за нас.

 

Прогнани из јуче,

и скривени у нама самима.

Као самураји што умиру у истини својих мана,

иако знају све елементе сопствене пропасти

отргнуте из заборава.

 

Као звезда водиља

што прошлост води на суочење

са истином стварности.

 

Величанствено звучи та искра самосвести,

створена за нас, пропале хероје живота,

који се полако враћају

из неког нама својственог сна.

Из доживљаја проживљених давно пре свих савремених токова пропасти

створених за неко ново рађање.

 

А ми,вадимо прошлост из џепа ,

кољемо га за наук свима,

као неприкладну творевину

 

Док свом снагом покушавамо

да створимо нову.

 

Прошлост корача у садашњост,

садашњост клизи у будућност,

 

а ми пуцамо по шавовима времена.

СЕЛО – Вера Шабић

 

СЕЛО

Кроз отворен прозор  поглед се протеже

до златног зрна пшенице досеже.

Ливаде се зелене, пашњаци шарени

белом радом и маслачком окићени.

Кроз зелено поље бистри поток тече

ту се снага скупља кад сунце опече.

Шумарак се види, врло близу ту је

раздрагане пчелице сад по њему зује.

Настави са читањем “СЕЛО – Вера Шабић”

ТРАГАЊЕ – КОЗИЋ САША

Док тражим истину

у сећањима мога живота,

борећи се са временом и тугом,

моја осећања стоје,

замрзнута, болна, изгубљена,

попут неизговорених речи

заробљених у тишини.

 

И само носталгија

води ме кроз тамне улице прошлости,

где свака сенка

подсећа на нешто изгубљено.

 

Покушавам да ухватим

златне тренутке,

али се све више губим

у магли заборава.

 

А онда,

када светлост прошлости заблиста,

схватам,

сваки тренутак је био део мене,

 

У овом бесконачном путовању

кроз време

и сећања.

ДОЂИ ДРУЖЕ

Дођи друже да плачемо скупа
Ти због ње, а ја ћу због њега,
Дођи сад кад све је изгубљено
кад је само бол остао од свега.

Дођи да патњу пијемо плако,
Да пуне туге разбијамо чаше,
Дођи друже док нас јад изједа,
Јер њих двоје срећу окончаше.

Нек отече чемер у сред ноћи,
И оду демони што се одмарају,
не желе се још увијек угасити,
желе да нас још дуго смарају,

Ал’ ипак ће пакост умријети
Што нас као привиђење прати,
Још наде тихо тињају у нама
Које ће вјеру у љубав да врате

Кристално сребренкасте сузе
Пустићемо да вријеме обрише,
Филигранске крхотине пусте
Нека однесу магловите кише

А наше ће ране дати смисао
Животу што без њих жубори
Ипак ништа изгубљено није
Све док се срца огорчена боре.

МОРЕ ТУГЕ – Милица Томић

Савијам се од болова на поду,
пући ће ми срце, починити злочин.
Као да сам на лелујавом броду,
На ивици сам да у Мртво море скочим.

Тргнем се на сваки његов помен,
на трен оживим, али убрзо опет умрем.
Измучена и насукана на морски гребен,
зашто само не потонем и не нестанем?

Све дубље тонем у понор очаја.
Стрепим од поновног сусрета,
а њему као да је страна свака емоција
заувек сам избрисана из његовог живота.

Цркла ја дабогда
кад сам допустила да ми постане све,
мислила да никада неће да ме изда,
да ће заувек држати, сад већ озебле, руке

Пун месец обасјава пучину.
Некада су нам очи баш тако сјале,
присећам се наше љубави, испијам горчину
и бришем сузе да ми лице не би обасјале.

ИНВАЛИДИ – КОЗИЋ САША

Не траже милост,

ни самилост.

Сами траже своје сунце.

 

Дању се сналазе сами,

у тишини.

Не моле никог, не траже ништа.

 

За њих се чује само

када ураде нешто добро или лоше.

 

Невидљиви ,

они су граница наше

стварне истине.

 

Ноћу, када треба спавати,

они пишу, цртају сликају,

лакше им је

 

Иако мали,

показују своју велику страну.

Пробуђени су.

 

Веру у себе имају,

наду су у себи нашли ,

а сву љубав

ми треба да дамо

N E I Z R E C I V O

Kao kad kost dušu razdire i mrvi
dok prolivenu krvcu prekriva tama
i bolni tihi dašak jedva dušom vrvi
sveta miso, neizrecivog u nama

A negde duboko gde skriva se java
gde večnost počiva u studenoj jami
gde iskonski jauk pod kamenjem spava
ušuškan u toploj požnjevenoj slami

I htedoh da viknem al kost se zabode
tamo gde misao iz duše izvire
gde prejake reči divljom vodom brode
gde istina živi nikad ne umire

Pod teretom senki dok nam misli beže
dok nas večnost kruni krte koske slama
sve što srce ćuti za dušu se veže
kao tajna, neizrecivog u nama.

autor
Jovica N Ðorđeviċ
28.03.2026g.

ТАЈНА – Милана Момчиловић

 

Нисмо се срели случајно.
Слушала сам о теби још у раним годинама мог детињства.
И знала сам да ћеш доћи…
Јер и ти си мене познавао.
На дан мог рођења твоја срећа
и моја несрећа
дисале су као једно.
Светлост мог сунца сагорела је
твоју прошлост и сећања
која су ти усне ломила тугом.
Одронила сам своје планине
и попут пса верно те чекам
док настањујеш његове снове
и течеш његовом крвљу.
И онда бивам остављена
у инат својој верности.