БРАТСКА ПРИЧА

БРАТСКА ПРИЧА

Два је сина, мајка изњедрила,
и под истим кровом одњивила,
у којем су скупа одрастали,
док нијесу у људе стасали.

Када су се браћа поженила,
једна кућа тијесна им била,
те, не хтјеше скупа живјет` више,
па имање тада под`јелише,
и сопствене куће направише,
јер се тако комотније дише.

Сваки своје слиједи смјернице,
оснивају своје породице,
ал` увијек лијепо се слажу,
један другог у свему помажу,
и све братски, ка` што ваља раде,
а Бог драги и срећа `им даде,
да посједе своје увећају,
и да бројно потомство имају.

Цвату лозе два брата рођена,
за период дугога времена,
успјехе ће велике постићи,
и постати угледни племићи,
па титуле важне добијају,
и сопствене војске оснивају.

Потом своје краљевине праве,
тако двије створише државе,
једна бјеше дивна Рашка плодна,
а друга је Зета благородна.

С душманима стално су се клале,
ал` су једна другу помагале,
и жртве су небројене дале,
да би своје круне сачувале.

Кроз та дуга и тешка времена,
носиле су голема бремена,
да би оне слободу имале,
бранише се од свакоје але,
те су много поднијеле јада,
како тада, тако је и сада,
да се браћо живи у слободи,
та се борба непрекидно води.

Све до данас, Богу драгом хвала,
престо свој је свака одржала,
и сад атар два рођена брата,
голем дио Балкана захвата.

Од Хоргоша до Јадранског мора,
освиће нам слободарска зора,
а што сада, два су ентитета,
то никоме не треба да смета,
у њим` живе два братска народа,
испод капе небескога свода,
исте вјере, ка` и крсне славе,
и ако су засебне државе,
што је наша Црна Гора славна,
ђе је вјера тврда православна,
и предивна земља поносита,
наша братска Србија честита.

Ор`о исти с грбова им маше,
да су вјечне обје земље наше,
и нека нам буде у навици,
братски однос у свакој прилици,
и да Бог нам добре вође даде,
који људски и праведно раде,
да то никад са ума не смећу,
но се вазда као браћа срећу,
руке шире и у лица љубе,
част и образ никад не изгубе,
да с` односи часни и честити,
то ће свима од користи бити,
па што роде ту истину крити,
коју ћу вам јасно предочити,
ми смо браћо, један народ исти.

„У слози расту и мале ствари, а у неслози се и
највеће руше.“
Гај Салустије Крисп

„Државнику је потребан телескоп, а не наочари.“
Публије Валерије Публикола

У Новом Саду, на светог Трифуна 2020 љета Господњег

ЗАВИЧАЈНА ТУГА

Још сањам њежно ме буди зора,
Црвкут славуја са сивих кровова,
Мирис јоргована испод прозора,
зелену траву што ме сјећа изнова

На стару кућу шиндром покривену
По којој добују топле љетне кише,
У сну слушам музику тајанствену
Мирим се са собом,чему сузе више?

Знам да нећу никад скакутати боса
По врелом камењу до сеоске чесме,
Да ми глежње неће миловати роса,
Дједова кућа је врисак болне пјесме,

Згариште пусто што ме назад зове,
Док носим чежњу и тугу у души
И мисли ми према завичају плове,
Суши ми се грло без да запјевуши.

Ја сам сањар сав од жеље пусте
За родном кућом оронулом старом,
зрелим малинама кроз чокоте густе,
житним пољима жућкастим јантаром

гдје се сад купају у магли корови,
Знам вратићу се и на цести стаћу,
погледати како се њишу борови,
Грчећи рањено срце ипак заплакаћу.

ОД ТЕБЕ ДО СУНЦА

Од тебе до сунца

Васкрс наш у зениту,

Једна шарена дуга,

Послије љетне кише,

Дохватила бих је да

Се не шепури више

А онда модри облак

Моју жељу краде,

Он ми зклања искре

Што ме весело каде,

Сунчево велико око

Разбија небеске мреже

Да ме дигне високо,

Да сипам по теби

Сјајне бисерне пјеге

Нанизане ко ђердане.

Пламен да те грије,

Ал’ сам сањарећи стала

Амо, тамо, гдје ћу прије?

Да се винеш небу плаву,

Да узлетиш тад бих знала.

 

ПРАЗНИК РАДА – КОЗИЋ САША

Сунце ме греје,

дремам.

 

У мислима ређам слике

од пре педесет година.

 

Први мај , празник рада.

 

Сећања су јака.

 

Отац пече прасе,

купује пиће.

Он и мајка , пиво или вино,

а ми, деца , кокту,

пиће наше младости.

 

Ручак богат:

сарма, печење, торта…

 

Све је у мени још живо.

Сећања навиру.

Као и сузе

 

Били смо безбрижни.

Свако лето , село или море…

Није било оскудице,

ни натезања.

 

А данас , другачије.

 

Млади на уранку,

роштиљ, алкохол, музика.

 

Старији код куће,

уз кафу,

чувају у себи

оно некадашње

Породица

Пристао бих сад, на кеца
да постоје моја деца.
Синиша би био даса,
лепог гласа, лепог стаса,
опасан би био баћа,
у свему бољи него ћаћа.
Радовао бих се истом мером
и поносио својом ћером.
Ту би била игра, граја,
јер је много воли таја.
Још да њена лепа мама
исто игра се са нама,
да каче ми се око врата
кад ми кажу „здраво, тата“.

ZELENO CARSTVO – Miroslav Krnjeta

Zeleni brežuljci uspavanih livada

tišina caruje a duhovi tumaraju

zraci sunca šume miluju

staze putuju u zemlje čuda.

 

Božanskih sila večna melodija

ovaj svet se stalno menja

od šarenih kuća do tamnih nedođija

žutog lišća do zelenog buđenja.

 

Mirisi i šaputanje drveća

ples vetrova uz šumska bića

igraju krošnje najlepšu predstavu

na tronu u zelenom carstvu.

 

ШТА САДА – КОЗИЋ САША

Седим на кревету.

Сам сам.

Сви моји раде.

 

Данас је Свети Ђорђе.

 

Чујем зидни сат

како откуцава секунде.

 

Питам се ,

колико сам минута

проживео за ових шездесет година.

 

Почињем да рачунам:

један минут , шездесет секунди,

један сат , шездесет минута…

 

И најзад ,

533016 сати,

31980960 минута.

 

Ако је тачно.

 

Кад неком кажеш ,

много је.

 

А у ствари ,

кога је брига.

 

Мени је досадно.

 

Док рачунам,

гледам муву на прозору.

Стоји.

Ваљда се греје.

 

 

Ударам је.

 

Убијам.

Шта сада?

LICE LJUBAVI – Ljiljana Tamburić

LICE LJUBAVI

Ljubavi…
Ubiraš mi iz zenica
slike odbegle mesečine;
Činiš da izgledam ranjivije
od umirućeg sunca
na postelji sutona…
A ipak te se sećam sa osmehom
iz dana kada sam volela:

Ono što sam merila pedljem
bilo je veće od Andromede!
Bilo je to srce moje…
Malo,
ali prepuno tebe…

I ne beše u njemu praznine
ni za crno semence maka
da negde nošeno krvlju proklija…
Izgubila sam sebe
tražeći u tvome oku
mesto
gde bih zamirisala
kao poslednja
kamelija.

Evo bliži se i kraj sveta
a ja te se nikada nisam odrekla…
Damariš u meni
k’o izvorište
i pupoljiš
kao da bi
procvetala.

Učini mi se po nekad
da život iz mene piješ
pa rasteš i bujaš
i vešto se
ispod rebara
od jave kriješ.

Ne napuštaj me
dok uzdahom tražim
sopstveno nebo kroz granje;
ne izlazi mi iz duše
dok dišem,
dok čujem života titranje…

Ljubavi,
Meduzo sa hiljadu zmija
mesto pipaka
okameni se u meni
pre nego nestanem.

Ljubavi,
pretvori se u vatru
i večni plamen
pre nego što,
da gledam,
prestanem…

Pre nego jutro
bez mene žive
osvane.

Ljiljana Tamburić

NAJMOJE MOJE

Kad usahnu strasti pod plaštom oluje
i isprazni dani u jedan se zbroje
zaurlaću glasno nek nebo me čuje
jedino ti si bila najmoje moje

I božanske ptice kad prhnu iz duše
dok najcrnje sumnje u srcu se roje
rasporiću stege što grudi mi guše
pevaću samo tebi najmoje moje

I beskrajne svode kad munja okiti
pa odorom presvuče dugine boje
ni istinu u srcu ne može skriti
jer ti zanavek beše najmoje moje

Dok poslednje misli u tišini struje
kad sene i tuge u jedno se spoje
ostaću da ćutim dok srce tuguje
jer ti beše zanavek najmoje moje.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
09.05.2026g.

Крају родни, крају мој…

Крају родни, крају мој…

(превод са руског оригинала „Край ты мой, родимый край…“ Алексеја Константиновича Толстоја)

Крају родни, крају мој,

Ти си галоп на слободи,

С неба крик је орла сој,

Вучји зов што пољем броди!

Домовино моја, ‘ој!

Непрегледни, стари боре!

Поноћни славујев пој,

Ветар, степа, облак горе!