Добродошли!
Станујеш у мени
И чекаш да се сетим
И избришеш све успомене
Пратиш све догађаје
И затвараш видик пред очима
У коме се кријеш од истине
И правиш се да не видиш
Да је све постало варка
И да је све постало навика
И нећеш да признаш
Да смо се заиграли
И постали странци
У истој жељи!
Та усна што отпише коров и мраз
по минусу љубише без да љубити зна.
Те љубави велике што код Андрића сам срео
погледаше и у моје стазе да виде ми место.
Дочекаше их око једно, једно око
што дубоко је у тами.
Друго спава и по дану сикће.
Зар је свеједно ово друго или није?
Друго око спава под јабланом
док своје тражи по пустињи
ноћ и поново ноћ ми клизи низ пете
убраће бојим се и ово прво ми дете.
Зашто сам уснио песму сваку?
Песму сам уснио танку,
танак као лист папира
Андрић нема мира.
Низ Божије стопе и стотину залуда
залуд да је свака ћутка што сам снио.
На крају ћу подлећи подливима
што низ песме часте грехе.
Шта је у тами?
Помоћ мудро на уснама стави
клони’ те се љубави грешне
нека крв ме твоја памти
и по теби ће песак излити.
Веселин Мандарин
СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ
Не сећам се, био сам у школу пошао, отац ме је повео на отварање изложбе Томислава Томе ПЕРАИЗИЋА, СЛКАРА ИЗ ЗЕНИЦЕ, ЉУБЉАНСКОГ СТУДЕНТА КОЈИ ЈЕ АКАДЕМСКУ КАРИЈЕРУ започео правећи огромне слике железарских погона и ливаца који су му позирали а да нису ни знали, он нема ни једну властиту слику која није била безпристрасно испитана до неког само њему знаног суда вредности, пре него је угледала светлост. СЛИКАР из краја овим занатом познатих из Перазића дола, на први поглед сликао је лагане слике, изразите, биле су блиске соц, реализму. њему надмоћне он их je бранио , да би се необични маестро смионо супротставио и великом Рафаелу, сигурно је, да су били савременици.
Настави са читањем “СЛИКАРСТВО ОДЊИХАНЕ ЛАКОЋЕ – Андреја Đ. Врањеш”
Na proplanku tužne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru
Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji
Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje
Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema cveće on kome da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža
Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da iskaplje vreme
da se s dragom srećan upokoji.
autor
Jovica N. Đorđević
20.04.2024g.
НИШТА БЕЗ ВИНА
Не може без вина, кад се родиш,
кад светом ходиш
и кад Богу на истину пођеш.
Вино је пасош, оно је виза
кад путујеш к′ мени
или до Париза.
Ништа без вина,
лагано ти душу греје
и тужне људе увек насмеје.
Настави са читањем “НИШТА БЕЗ ВИНА – Милосав Ђукић Ђука”
Тачно је да журим
и таласе квасим,
журим без журбе у џепу,
још један у низу луталица,
што чезне да се смрти преда.
Не познајем лажи и лажове,
огледало под покривачем кријем,
још једна у низу кукавица,
што стрепи да истину угледа.
Љубав да не пробудим,
смрт да не препознам,
кукавица рода свога.
Осветли ме оче,
па кад син се спусти,
земља да се сија.
Нека мртвак знаде свако слово,
које жив сам просро
и умро усран,
без правде по страни.
Нека чује да и даље срање влада,
гладни чезну за уздахом
и пресек им је хладан.
Усрано срање и даље сере,
просраће, бројим се младе.
Тачно је да журим,
младост да прерастем,
па кад сумрак сване,
лажи да упознам.
Веселин Мандарин
ВИДАРИЦЕ
Наше дјевојке носе имена по цвијећу
Па смо их дозивали са чука и кота
Да нас видају видарице младе:
Невеном, да нам снага не свене;
Љубицом, да нас љубав не заборави;
Смиљем и босиљем
И другим чудотворним биљем. Настави са читањем “Промоције књига: Љубица Жикић – ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ОДРАСТАЊА”
Сплео сам јој црне косе
по ноћи и гледао месец
како пева своје боли
кроз прозор завлачи снове
и моли да се одоре сломе.
Не познах једне очи
зелене и росне
што дечачке снове
поруши низ мај.
Мора да је младост крива
што покоси сваки сат на зиду
па у машти угледам ока твоја два
моја ока два
што убише ми мај.
Веселим Мандарин
Чезнем за сазнањем
да ли краће траје живот или смрт
док стрепим у јарак да забацим главу
па низ ветар питања бацам
као болест док по телу хара.
Упитам сваки део прашине
да ли се вреди од ваздуха скрити
па ме песак под ребрима буди
нит је веран нит се трава роси.
да га казниш и под своје узмеш
оплакаће и тебе киша
па ћеш мокар да се сладиш.
Једно дружење које непрекидно траје – Љубодраг Обрадовић
Латинку Ђорђевић сам први пут упознао 20. 1. 2006. године, када је на сајту www.poezijascg.com објавила своју прву песму РУМЕНИ КОЛАЧ и тако почев од тог дана постала наш члан и сарадник ПоезијеСРБ. И та сарадња траје до данас!